Срећа у несрећи, тако би се у најкраћем могла описати животна драма кроз коју су прошли деветогодишња Јана Думић и њена породица. Колико год то звучало нестварно, пад са тобогана буквално јој је спасио живот. Тек тада је откривено да Јана има тумор.
Као и свако дете играла се на игралишту. Кренула је да се пење на тобоган, саплела се и ударила предњи део главе. Мало јој је крв ишла из носа, али ништа није указивало да се теже повредила.
– Од тада, међутим, креће да је боли глава и то у чеоном делу. Учитељица нас је из школе чак три пута звала да дођемо по њу. Објашњавала нам је да јој је поглед био не чудан, већ се из њега могло видети да јој стварно није добро – кроз сузе се присећа Драгана Думић, мајка мале Јане.
Брзо су отишли у дом здравља, одакле су их хитно упутили у Универзитетску болницу у Тиршовој код дечјег неуролога, где не успевају да обаве преглед.
– Ми још имамо у Тиршовој заказан преглед и то за 15. новембар. Нисмо могли да чекамо, па смо помоћ потражили код приватног лекара – прича Драгана.
С обзиром на то да ништа нису могли да утврде, предложено им је да се Јани уради скенер, односно магнетна резонанца, да се дете беспотребно не би излагало зрачењу.
– Када су добили резулате магнетне, позвали су ме у собу. Знала сам да нешто није у реду. По њиховим погледима све ми је било јасно – препричава Драгана.
Одатле је хитно упућена у Клинику за неурохирургију Клиничког центра Србије, где је Јану примила проф. др Даница Грујичић.
– Рекли су нам да се нешто чудно дешава, али да не знају тачно о чему се ради. Још неколико лекара су звали да би се посаветовали и на крају су нам изнели план да ће Јану оперисати и да ће тада знати о чему се ради – каже Драгана.
Тек након четворочасовне операције Јанини родитљи су сазнали да им је дете имало огроман тумор унутар вратне кичмене мождине, који се простирао од првог до четвртог пршљена. И да је ту од њеног рођења. Још страшнија била је и информација да се није сад открило, за четири до пет година Јани би отказале и руке и ноге. Била би у колицима, а на крају би престала и да дише.
– То је био тумор у облику масног ткива, смештен унутар вратне кичмене мождине. До сада такав липом нико од нас није видео. После смо нашли у литератури да је за 30 година свега седам случајева описано – објашњава неурохириг др Драган Савић, који је био део тима који је оперисао малу Јану.
Редак пример и у литератури: Др Драган Савић са Јаном
Како доктор објашњава, проблем је био у томе што је тумора био прожет нервним ткивом, што је целу ситуацију додатно погоршао.
– Тумор није само гурнуо ткиво кичмене мождине него је ушао у њега. И зато је био проблем извадити га, јер би са уклањањем тумора могло доћи до оштећења нервних елемената, а у том случају дете би остало непокретно – тврди др Савић.
Први корак у четворосатној операцији био је да се скину сва четири пршљена заједно, у блоку, да би после могли да се врате.
– Професорка Грујичић је имала генијалну идеју да се помоћу машине, кавитронским ултрасоничним аспиратором полако уклања тумор. Помоћу овог апарата скидали смо тумор, а у исто време сачували ткиво. То су тренуци где пацијент остаје потпуно непокретан ако се направи једна грешка. Због тога је за време интервенције постојао и мониторинг, који нам је показивао да ли импулси пролазе кроз кичмену мождину и да ли се током операције оштећују нерви – објашњава др Савић.
Операција је успешно завршена, а проблеме које је од рођења имала Јана са левом страном тела, након операције се побољшала. Леву ногу коју је мало вукла, сада је много боља.
– Осетила сам неку лакоћу, што је све добро прошло. На крају све сам повезало. Тај тумор она је имала још док је била у мом стомаку. Он је заслужан што је Јана рођена хипотонична и што јој је лева страна била слабија. Имали смо срећу у несрећи – каже на крају Јанина мама.
Соња Тодоровић Блиц
