– Ја сам сада најсрећнија и све жеље су ми испуњене – рекла је малецка Оливера
Малену Оливеру упознала је цела Србија захваљуући гесту њене учитељице Јелене Шобот. Живот и прича ове девојчице и њене породице дирнула је многе.
Оливера има десет година и никада није имала прави кров над главом. До данас! Никада није осетила топлину дома, ни доживљај правог детињства као њени вршњаци. Породица Марковић, избегла из Косовске Митровице у Београд, 17 година води битку за живот. Преживљавање. А онда је Оливеру, њену браћу и мајку задесила још већа трагедија. Преминуо им је отац од смрзавања и глади.
Ипак, Марковићима се срећа осмехнула и захваљујући гесту Јелене Шобот и још једне особе, живот им се окренуо за 180 степени.
Екипа Еспреса посетила их је у баракама на Чукаричкој падини где су живели у потпуној беди и нехуманим условима за живот.
Међутим, у само једном дану све се променило: данас је наш портал поново посетио малу Оливеру, али сада у другачијем окружењу.
Ова девојчица, њена сестра и мајка сада су на топлом и сугурном. Милица Игњатовић је жена великог срца која је овим унесрећеним бићима вратила веру у људе, у живот, у боље сутра. Она је буквално изашла из свог стана са јакном и основним стварима, да би ова породица што пре могла да се склони из катастрофалних услова у којима је до јуче била.
– Ја сам сада најсрећнија и све жеље су ми испуњене – рекла је малецка Оливера и скочила у загрљај Милици која је поред учитељице Јелена особа која је препознала бол у тугу у овој девојчици.
Оливера, њена мама Татјана и сестра уселиле су се у стан на Чукаричкој падини који им је Милица уступила на коришћење. Након година и година живота у беди и неизвесности – коначно имају кров над главом.
Милица Игњатовић, доброчинитељка, је у разговору за наш портал рекла да нема те ствари која би јој пружила већу сатисфакцију од осмеха на Оливерином и Јованином лицу и објаснила како је дошла на идеју да ово учини, и због чега.
– Сазнала сам преко медија и након читања о мучном животу са којим су се суочавали, нисам могла да се отргнем мисли да морам да им помогнем. И тако је и било. Узела сам најосновније и са супругом и сином прешла код моје мајке да би они могли што пре да крену са нормалним животом – објашњава Милица и додаје:
– И судбина је ту умешала прсте. Ја сам такође из Косовске Митровице и такође сам морала да напустим свој дом, али никада нисам била суочена са тиме да немам шта да једем или да немам где да преспавам. А Оливера и Јована, овако младе то никада није ни требало да осете.
Према њеним речима, Марковићу су дивна бића, која своју захвалност изражавају невино и на начин на који никада није осетила.
– Моји пријатељи се нису изненадили када су чули за акцију, јер сам и њима помагала. Али, никада нисам осетила већу љубав и поштовање, него сад.
Оливера се није одвајала од својих анђела чувара. Јелене и Милице. Захваљујући њима, ове девојчице коначно знају шта значи имати ДОМ.
Учитељица Јелена, која је читаву акцију покренула не крије одушевљење:
– Када им је отац преминуо, знала сам да је то кап која је прелила чашу, да мора нешто да се уради. И захваљујући добрим и хуманим људима, успевали смо. А онда је дошла Милица и обрадовала све нас. Својим великим срцем уступила је свој дом не тражећи ништа за узврат, а то могу само велики људи – казала је Јелена за Еспресо.
Према Миличиним речима, Оливериној и Јованиној срећи није било краја када су ушле у стан, а највише су се обрадовале купатилу.
– Непрестално су понављале, „хвала ти тета Милице, хвала ти“. Не можете ни да замислите те осмехе када су се ушушкале у топао кревет – прича Милица са сузама у очима.
Оливерина мајка Татјана, покушавала је да задржи сузе, али није успела. Било је јаче од ње… Она је јако лоше здравствено, а губитак супруга учинио је ситуацију још гором. Међутим, захваљујући великом срцу Јелене и Милице, Татјана поново има осмех на лицу.
– Не знам шта да кажем, сем једно велико – хвала. Ја сам сада најсрећнија. Не знам да ли могу још нешто да пожелим, осим да ми њих две заврше школу. Само то – прича Татјана кроз сузе.
А малена Оливера и Јована… Девојчице које су се до јуче купале у казану и спавале испод најлона, сада су по први пут осетиле топао кревет.
– Једва сам чекала да се окупам и да спавам. И да једем – прича Оливера док у рукама држи играчке, која никада није имала.
Миличино велико срце и Јеленина доброта учиниле су да ова породица осети срећу после много времена. Сада је покренут поступак да добију социјалну помоћ и свој дом. Милица им је уступила свој стан, а до тад, битка се наставља.
Ипак, оно најважније је учињено. Породица Марковић више не мора да претура по кантама, да спава напољу и да се бори за основне егзистенцијалне услове.
Још једном је хуманост победила. Још једном смо показали да има добрих људи, који неће окретати главу на другу страну на туђу несрећу. Милица је показала да нечије мало – некоме значи све.
Оливерина тужна судбина дирнула је многе, и сада коначно може да живи као право дете, што и јесте.
М.Б. Еспресо
