Већи опрез грађана приликом уговарања посла у иностранству и строжија контрола агенција које се тиме баве једини је начин да се дешава мање случајева попут оног у Словачкој, где су наши људи радили у нехуманим условима, истичу у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.
Прва адреса на коју треба да се јаве они који би да раде у иностранству јесте, кажу у Министарству, неки од миграционих центара Националне службе за запошљавање, а потом и агенције које се баве том делатношћу – ако имају лиценцу за рад.
„За разлику од агенција са лиценцом Министарства, које имају обавезу да радницима дају тачне и прецизне информације о условима рада, оне без лиценце људе шаљу са туристичком визом, а они тада нису заштићени“, упозорава у разговору за Тањуг помоћник министра за рад Зоран Лазић.
Нико, наиме, не може да заштити раднике који пристану да оду на туристичку визу, а после имају примедбе, па и оправдане, на услове рада.
Агенције без лиценце, иако немају дозволу да обављају ту делатност, оглашавају радна места, позивају људе, шаљу их у иностранство преко туристичких виза.
Једино што Министарство може то је да помно прати огласе и покушава да спречи такве радње, и , истиче Лазић, то и ради.
„Само у последњих шест месеци праћењем огласа утврдили смо постојање неких агенција које се тиме баве, а немају лиценцу. Тада обавештавамо тржишну инспекцију, која може да поднесе прекршајне пријаве и процесуира одговорне“, истиче Лазић.
Таквих агенција, како наводи, изгледа има јако много, те апелује на оне који желе да се баве посредовањем, али и на будуће запослене у иностранству – да се држе закона.
Агенције за посредовање у запошљавању морају да дају тачне и прецизне информације о условима рада грађанима, а неопходно је и да се потпишу уговори о раду, пре него што радници оду, као и да се обезбеде радне дозволе.
Уколико тако не поступе, казне за агенције су одузимање дозволе и евентуална забрана обављања посла одговорној особи, у зависности од тежине прекршаја, објашњава Лазић.
На питање да ли је некој агенцији до сада одузета дозвола за рад, Лазић каже да Министарство, преко Инспекције рада, обавља редовне и ванредне контроле свих агенција са лиценцом, а има их више од 90.
„У претходном периоду смо контролисали више агенција, једна се издвајала, то је, чини ми се, ‘Ларго’, и процедура надзора над том агенцијом је у поступку. Након доношења одлуке, она ће бити јавно објављена“, рекао је помоћник министра.
Лазић објашњава да постоје два легална начина одласка у иностранство, један је по Закону о условима за упућивање запослених на привремени рад, а други је преко агенција које имају лиценцу.
Од почетка примене закона, почетком 2016. године, у иностранство на привремени рад је отишло преко 3.000 запослених, рекао је Лазић и додао да је његова примена омогућила да Министарство сада има конкретну евиденцију о свим послодавцима који упућују запослене преко границе.
„Годину дана пре него што је закон ступио на снагу, имали смо податак да је око хиљаду људи ангажовано на рад у иностранству, иако их је било више. Сада, за првих шест месеци, смо имали 3.000“, рекао је он.
Према његовим речима, најзаступљенија област у којој се ангажују радници из Србије јесте грађевинарство.
У Националној служби за запошљавање наводе за Тањуг да имају потписане споразуме о привременом запошљавању са Босном И Херцеговином, Немачком и Белорусијом.
Они кажу да је највећа потражња за медицинским сестрама, али и за заваривачима, радницима у производњи…
И из НСЗ упозоравају да је пре потписивања уговора потребно да се заинтересовани за рад у иностранству добро упозна са свим одредбама из уговора, а то су – радно време, врста радног односа, новчани износ основне зараде…
НСЗ, кажу, прати реализацију уговорних обавеза у прва три месеца након запошљавања српских држављана код страног послодавца.
