У околини града Јагодина, у живописном селу Опарић, давне 1955.године почиње да слика један нетипичан сликар Милосав Јовановић.
Његова нетипичност га одмах издваја од експанзије наивног сликарства у том времену, а посебно га издваја од утемељене школе наивног сликарства у Опарићу чије је темеље поставио Јанко Брашић. Милосав Јовановић драстично одступа од традиције, фолклора и културног наслеђа и прелази у фантазију.
На сликама могу се видети потпуно другачији мотиви од других наивних сликара. Његове слике карактерише велика слојевитост, индиректно казивање, нереалне појаве, асиметрије…
Бежање од спољашњег света који му није близак, произвело је експлозивну енергију коју је Милосав оставио на платну. За овакав специфичан рад својевремено су се заинтересовали и у своје колекције додали дела Милосава Јовановића и бивши председник Сједињених Америчких држава Џералд Форд, некадашњи канцелар Немачке Вили Брант, некадашња премијерка Индије Индира Ганди, последњи ирански шах Реза Пахлави, славна глумица Софија Лорен и многе друге значајне личности. Пут свих његових дела се никад неће сазнати јер многе слике се и данас појављују на светским аукцијама.
Осим на платну Милосав је оставио свој траг и у књижевности, 1981.године почиње сарадњу са књижевником Драгишом Витошевићем у сакупљању и илустровању народних пословица.
У Београду 1982.године излази из штампе књига „Наше народне пословице“. Пословице су сложене по међусобној сродности и богато илустроване сликама и цртежима Милосава Јовановића и Драгише Витошевића, постојала је и раније сарадња у часопису „Расковник“.
Милосав је значајан за наивну уметност Србије због специфичности рада везаног за духовно наслеђе завичаја, за народна предања и митологију. Бајковито је предсављао све ликове на својим сликама од невиних и безазлених, као што су овце, чобанице, до демонских, као што су ђаволи и змије. На својим сликама претвараo je несвесно стварност у сан. Све слике плене својим колоритом и маштовитом стилизацијом облика. На многим сликама на почетку каријере, па до половине свог стваралачког рада Милосав уводи Сунце као симбол и извор живота, временом ти симболи се мењају, боје постају тамније, небо је често насликано тамно плаве боје или чак и црне.
Полако нестају светле боје а јављају се мрачне. Ово је последица Милосављевог живота, полако се стари, жеља за животом и светлошћу полако нестаје али потреба за сликањем је увек присутна.
Ото Бихаљи-Мерин у енциклопедији „Наивни уметници света“ је рекао:
„Јовановић се издваја посебним начином сликања. Чисту боју наноси на платно у облику тачкица, стварајући композиције које се сливају у површину и на тај начин добија одређени тон“.
Овај класик наивне уметности Србије и света је и добитник многобројних признања за свој рад од којих су и најважнија, почасно признање Ото Бихаљи-Мерин за изузетан допринос у наивној уметности, и награда за животно дело 2003.године.
О Милосаву су писали многи познаваоци наивне уметности, Ото Бихаљи-Мерин, Небојша Бато Томашевић, Мирослава Бошковић, Ковиљка Смиљковић, Борис Келемен, Славомир Војиновић, књижевник Драгиша Витошевић, Новинар Божа Алексић и многи други.
Милосав Јовановић се издваја из мноштва самоуких сликара Србије и бивше Југославије, негова дела су резултат маште,сна,јаве и разноврсних психолошких варирања. Преминуо је марта 2014.године у својој 79.години живота и иза себе је оставио дела са непоновљивим и јединственим начином стварања.
Наталија Стојановић
