Поштовани Председниче,
Осећам потребу да вам се обратим и као председнику и као човеку. Волим своју земљу, не желим да одем из ње, желим да моје дете расте у култури којој припада. Мали предузетник сам који редовно измирује све обавезе према држави, обожавам свој посао и не желим да га прекинем ни у пандемији, ако већ не морам.
Од почетка се придржавам свих мера, али морам вам рећи да су мере у мом фризерском салону далеко строже од ваших. Осећам се врло немоћно у ситуацији, када знам да сам дала све од себе да заштитим своје клијенте и свој посао. Можда вама не значе пуно доприноси малих предузетника (не бих да вас увредим или провоцирам) и можда мислите да нас нема довољно, али има нас итекако, наш посао нам много значи. Схватајући озбиљну ситуацију, увела сам мере још од 5. марта 2020. године. А знате ли зашто? Зато што на тај начин бринем о својим клијентима, а они поштујући мере мог фризерског салона поштују и чувају мене, мој посао и моју породицу.
И сад ја Вас желим да питам, да ли је могуће да мој фризерски салон, где је рад 1 на 1, може да допринесе ширењу вируса више од прехрамбрених великих продавница у којима се не поштују прописане мере, број људи и сама дистанца?! Или можда, да не будем иронична или погрешно схваћена, нека већа окупљања која су се десила у скорије време, рецимо концерти?
Молим вас, објасните ми, шта је то што додатно треба да уведем у салону, поред обавезних маски, дезинфиковањем апсолутно свих ствари у салону (почевши од комплетног алата који моја рука додирне, па до брава и свега што корисник дотакне) и отворених прозора.
Шта је то што могу да уведем да могу нормално да радим? Ја сам мама и самостални родитељ која додатно брине и страхује у оваквој ситуацији, да овим ћу поновним затварањем ускоро морати да затворим свој салон.
Како ћу измирити порезе и доприносе који ми стоје, са послом који је већ знатно мањи за 70% од прошле године? Ја се и даље борим (и вакцинисала сам се) и не одустајем од борбе имајући у виду шта се планетарно дешава. Али поновним затварањем се стално питам и осећам притисак како ћу платити комуналије, како ћу обезбедити храну за дете и мене.
Осећам се потпуно заборављено и незаштићено, а на крају и препуштено самој себи у земљи коју волим. Да ли заиста треба да затворим свој фризерски салон? То искрено не желим. Желим да радим у свом салону, о коме можда ви и не размишљате и не знате да ја постојим . Од њега храним своје дете и себе и плаћам све дажбине. И сигурна сам да нисам једина која је у озбиљном проблему.
Мој фризерски салон није легло заразе, а сигурна сам да и то сами знате. Гледам вас сваки дан на тв-у и видим да и ви исто бринете о својој коси као и сви други људи. Знам да се не шишате код мене (а можда и некад свратите, никад се не зна), али како ће вас ошишати мој колега када нема могућности да ради, ко ће онда вас да шиша, поштовани Председниче?
Срдачан поздрав и хвала вам на издвојеном времену,
Бојана Контић
Милан Вукелић Нова
