Међу онима који су подржали Симоновића нашле су се претежно старије особе, које је довео председник удружења пензионера из Врчина који је изјавио да је за њега Симоновић најбољи председник икада у историји Гроцке, као и да му је дао 250 000 динара које је искористио. Пре тога, видео сам Стекића (иначе мог течу), раном зором како облеће око Другог основног суда у Катанићевој. Када сам га упитао: „Па где си течо, да ли си и ти то дошао да подржиш овог „паликућу“ Симоновића?“, кратко ми је одговорио да он ту само шета, не зна шта се дешава у суду.
Међутим, на спрату на којем се суђење одржавало првог којег сам угледао као подршку „Паликући“, био је мој теча.
Суђење је опструирано и одложено, а мој теча је био најгласнији у поворци која је испратила Симоновића до аутомобила.
Нешто више од две године од спорног догађаја, као и од доношења првостепене пресуде, Драгољуб Симоновић је осуђен као налогодавац за паљење куће колеге Јовановића, теча је и даље присутан у првим редовима у Гроцкој.
На затварању 53. Грочанских свечаности у самом „џет сету“ нашао се и мој теча. Руку на срце, теча ми се уредно јавља и ја га отпоздрављам, али зашто је ту био, немам појма, нити ме је занимало.
Седео је мој теча тик уз представнике власти ГО Гроцка. Међутим, није он крив што је био ту, нити је једини „теча“ од оних који су тапшали Симоновићу.
Нажалост, кадрирање у Гроцкој у последњем периоду је исти као и за време Драгољуба Симоновића. Једина разлика је у томе што Симоновић више није физички присутан. Али су зато присутне „тече“ који су до јуче тапшали, сада већ првостепено оптуженом Симоновићу.
Због тече и осталих, остаће ми у памћењу када се окупљало двадесетак хиљада људи из околине, Заклопаче, Смедерева, Бегаљице. Гастарбајтери су увек били главни гости. За Светог Илију обавезно узимају одмор и из Аустрије, Шведске или Француске, луксузним аутомобилима, право за вашар у Гроцку. Обавезно је било да се под шатор уз изазовне певачице падају у севдах или их ките „дојч маркама“. Поред, већ од ујутру постављених шатри (никако – шатора!), вртела се јагњад и прасад на ражњу а музиканти се полако припремали за ноћни маратон.
Ту, негде предвече, знали смо као клинци да се пришуњамо, не би’ ли искукумавчили на неку фору да умочимо комад сељачког ‘леба у плеК испод ражња (ма, имали смо ми то и код куће, ал’ деца к’о деца – оно је слађе!) А испод шатре видимо оооогромну виолину поред музиканата! Устадоше људи и један од њих узе оно чудо у руке! У другој руци држи нешто налик на дрвене рашље и у њима парче жице начичкано прапорцима, па удри! Кад је почело – ум-ца, ум-ца, стомак и бубрези почеше да лутају по телу! Каква хармоника, какво ћемане, ОВО је ТО! И, то само ТРИ жице! Дрма оно шаторско крило к’о да дува кошава! И наши а и гастарбајтери су то обожавали. Да, такви су били вашари, готово у читавој Србији, а народ срећан.
Међутим, пролазило је време, вашари се претворили у којекакве „тече“. Пољопривредници постали сиромашан слој, једва преживљавају. А гастарбајтери никако не долазе. Ове године на Илинданском вашару није било ни шатре са уживом музиком! Апсолутно ни једне! Пара има итекако за разне певаљке, певачице, који ће, као увеселити несрећан народ. Народ који нема више ни за оно умакање за у пЛек испод ражња (јер нема ни за леба). Битно је да је потрошено 5, 7 милиона уз обавезну наплату паркинга..
Да би вашар био потпун ове године, мислим да су требали да на видео-биму стално понављају овај снимак:
Треба подсетити народ које главни, а насловна фотографија овог текста, требало би да буде на билбордима уз позив на овогодишње свечаности.
Жељко Маторчевић
