„Ми смо од домаћина на селу постали социјални случајеви“, започиње своју причу Живковић, који покушава да наплати имовину свог оца Петра.
Све је почело када је, у априлу 2020. године, држава прогласила јавни интерес за експропријацију за подручје рудника Чукару Пеки, у власништву кинеске компаније Зиђин Мајнинг (Зијин Мининг). Миодраг Живковић је добио решење о експропријацији, односно принудно му је одузета земља, за коју је накнаду требало да плати компанија. Он се састао са представницима Зиђина у просторијама Градске управе у Бору, али до договора није дошло. Наиме, компанија му је понудила ниску цену – нижу од тржишне вредности, према процени Пореске управе. Имање од кога је живео Пореска управа је проценила на око 22 милиона динара и он се са тим слаже.
У очекивању такве понуде, Живковић мора у Основном суду у Бору да води поступак против компаније. Компанија, наиме, тражи поновно вештачење којим би могла да обори ту цену.
„Мултинационална компанија која је пуна пара, а ми смо без динара у џепу и ми треба да се са њима рвемо по судовима. Људи са села, то смо изабрали да будемо. Нити смо писмени нити имамо неке паре да уложимо у адвокате“, пожалио се Живковић који се плаши и загађења које прети овом крају.
У хладној сали месне заједнице села Слатина, код Бора, са новинаркама ЦИНС-а седе и други мештани овог краја. Људе различитих профила и животних околности за један сто окупља иста брига – да ли ће на суду успети да добију кинеског инвеститора и правично наплате хектаре њива и шума који су им принудно узети у експропријацији зарад рудника Чукару Пеки. Земља која се генерацијама преносила њима је, кажу, одузета преко ноћи, а проћи ће године пре него је наплате на суду.
Због проблема са наплатом, у току је 12 поступака против Србија Зиђин Мајнинга (Сербиа Зијинг Мининг) пред судом у Бору. Према подацима суда, већина предмета чека вештачење. Један решен поступак тренутно по жалби чека одлуку Вишег суда у Зајечару, а један је враћен на поновно одлучивање.
ЦИНС открива проблеме које је донела експропријација, на штету становника Слатине. Мештани који су натерани на продају имовине, а желе правичну накнаду, осуђени су на дуге процесе у којима судови одлучују о њиховој судбини – али им то не гарантује правду.
Тренутна верзија новог Закона о изменама и допунама Закона о експропријацији то неће променити. Он је последњи у низу прописа којим се шири могућност експропријације у корист приватника, а на штету грађана, сматрају саговорници ЦИНС-а.
У случају Горана Димитријевића вештаци су на суду умањили цену коју Зиђин треба да плати. Пореска управа сматра да је Димитријевић имао њиве, пашњак и шуму вредне скоро 6,6 милиона динара, али је суд тражио од компаније пет и по пута мање – нешто више од 1,2 милиона динара.
Према пресуди до које је ЦИНС дошао, оборена је цена Пореске управе, а прихваћена је процена вештака.
Адвокат са вишегодишњим искуством у раду на предметима експропријације, Предраг Савић, објашњава да је одлука суда у Димитријевићевом случају недопустива:
„Мислим да је та одлука (где им је плаћено испод цене коју је одредила Пореска управа) дискриминаторска и да је врло лоша и за владавину права“.
Он објашњава да компанија Зиђин жели да што јефтиније дође до земље и да је то њено легитимно право, али то није у складу са судском праксом. У једној пресуди Уставног суда, додаје Савић, пише да процена Пореске управе представља најнижу цену коју суд може да одреди.
Горан Димитријевић се жалио на одлуку основног суда па чека пресуду Вишег суда у Зајечару.
„Ми не желимо и не можемо да спречимо рударство. Али зашто ми, појединци, да будемо жртве тог рударства? Ми смо тренутно жртве“, закључује.
Из компаније Зиђин за ЦИНС потврђују да се иначе у поступку експропријације исплаћује тржишна вредност непокретности, коју одређује локална канцеларија Пореске управе.
Међутим, након што је проглашена експропријација, Пореска управа је без образложења вишеструко увећала тзв. тржишну вредност непокретности, тврде у компанији. Та цена, сматра Зиђин, није реална, јер би то значило да земљиште 5, 6. и 7. класе у Слатини код Бора вреди вишеструко више од нпр. најплоднијег земљишта 1. класе у Војводини.
Тако је, објашњавају, и настало неслагање са неколико власника из Слатине и одлазак на суд.
Новац од експропријације се годинама чека
Проблема има чак и када суд пресуди у корист мештана. То показује пример Ивице Тодоровића из Слатине. Наиме, Основни суд у Бору тражио је да му Зиђин исплати за земљу цену коју је прописала Пореска управа, али је ту одлуку поништио зајечарски суд. У јуну 2021. предмет је враћен суду у Бору да поново одлучи о њему.
У својој књизи „Искорак ка правди“ адвокат Предраг Савић говори да је пракса враћања поступка на поновно суђење непремостива препрека и један од највећих проблема у пракси.
„То представља повреду права поступања у разумном року“, пише у књизи. Овакви поступци су хитни, наводи, али ранији власници имовине чекају годинама да се одреди накнада и исплати новац.
У реалном року судски поступци могу да се заврше за 2-3 године, а у екстремним случајевима могу да трају и више од 10. Савић закључује да мештани околине Бора могу да „заштите своја права само ако имају адекватну правну помоћ“. Проток времена због трајања судског поступка људима се надокнади каматом.
За мештане Слатине будућа наплата и камате не решавају тренутне проблеме. Министарство финансија дозволило је компанији Зиђин да хитно уђе у поседе да би изградила рудник, па су, кажу, без земље остали преко ноћи. Дуже од годину дана немају корист од њива и шума.
„Зима стиже. Ми дрва немамо, а немамо ни паре“, објашњава Ивица Тодоровић за ЦИНС.
Тодоровић каже да су људи приморани да се сналазе, неки налазе и додатне послове тј. „иду у надницу“. У међувремену, кажу, све је поскупело. Да им је Зиђин платио земљу прошле године по цени коју је држава одредила, саговорници ЦИНС-а кажу да би га употребили да купе друга имања или дају новац деци, а неки и не знају шта би урадили јер никада нису желели да продају имања.
Експропријација и страни инвеститори
Право на мирно уживање имовине је фундаментално људско право, а његово ограничавање је оправдано само у јавном интересу, објашњава Родољуб Шабић, бивши Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, данас адвокат.
„Ако се праве пут, пруга, болница, клинички центар – ту је препознатљив јавни интерес и по правилу се ради експропријација. Никада у корист некаквих економских интереса некаквог предузећа. И никада у корист приватне фирме.”
Шабић за ЦИНС објашњава како је држава мењала законе и проширивала могућност експропријације у корист приватника.
Прво је Законом о рударству и геолошким истраживањима 2015. „направљена пукотина“ тако да експропријација може да се врши за потребе приватне фирме, попут Зиђина. Након тога донет је Закон о посебним поступцима ради реализације пројеката изградње и реконструкције линијских инфраструктурних објеката од посебног значаја за Републику Србију. Њиме је, наводи Шабић, омогућено Влади да „она проглашава шта хоће јавним интересом“.
Миодраг Живковић сматра да је држава учинила велику неправду у корист страних инвеститора када је донела Закон о рударству:
„То је смишљено урађено, смишљено, знајући да ће да долазе овде Кинези, Рио Тинто, страни инвеститори и дај да држава реши то и да нема никакве проблеме“.
ЦЕНТАР СЕЛА СЛАТИНА; ФОТО: ЦИНС
На руку приватника иду и измене Закона о експропријацији који је Народна скупштина усвојила крајем новембра ове године. Због проблема на које су указали грађани и активисти, председник Србије Александар Вучић вратио је 8. децембра Закон у Скупштину и предложио, као предлагачу закона, да измени спорне делове и организује јавну расправу како би се дошло до широког јавног консензуса. Влада је повукла Закон до евентуалних измена.
Саговорници ЦИНС-а објаснили су неке од кључних проблема са досадашњим изменама закона.
Лука Штерић, истраживач Београдског центра за безбедносну политику (БЦБП), каже да држава већ годинама привлачи стране инвеститоре тако што заобилази регулативе или жмури на кршење права радника. То је до сада рађено кроз нетранспарентне уговоре или посебне законе који важе само у специјалним приликама, као што је, рецимо, леx специалис за Београд на води.
Штерић закључује да је нови Закон о експропријацији следећи корак у привлачењу инвестиција:
„Ово је корак даље у озакоњавању праксе по којој је могуће ставити интерес инвеститора изнад јавног интереса, односно изнад права грађана, рецимо на приватну својину пре свега, али и на чисту животну средину у којој живе“.
ПОСТРОЈЕЊЕ У ОКВИРУ РУДНИКА КОМПАНИЈЕ ЗИЂИН; ФОТО: ЦИНС
Драгиша Ћалић, правни саветник у Комитету правника за људска права (YУЦОМ), сматра да су изменама и допунама Закона о експропријацији људска права знатно ограничена у односу на претходни закон. Он објашњава да по новом пропису нелегализовани објекти неће моћи да се продају по тржишним ценама него по неповољнијим грађевинским, као и да су краћи рокови за одузимање имовине.
Експропријација за послове страних компанија моћи ће да ради на основу међународних уговора, додаје Ћалић.
„Много су јачи држава и богати страни инвеститори, који са друге стране имају грађанина ком су рокови јако кратки – то свакако иде на уштрб могућности да се супротставите једном јако битном задирању државе у ваше право, а то је право на вашу приватну имовину.“
Зиђин куповао околину Бора као Рио Тинто Лозницу
Компанија Србија Зиђин Мајнинг започела је 2010. године под тадашњим називом Ракита Експлорејшн (Ракита Еxплоратион) геолошка истраживања у околини Бора. Две године касније открили су лежиште рудника, који је отворен у октобру ове године.
Кинеска компанија почела је да донира новац локалној заједници и да купује имовину слично фирми Рио Тинто у околини Лознице – донирала је амбуланти, школи, фудбалском клубу, нудила погодности људима који им продају земљу. Већина мештана нашла је заједнички језик са компанијом па им је Зиђин платио у складу са проценом вештака које је ангажовао. Мештане који нису могли да се договоре сачекала је експропријација.
Дина Ђорђевић Цинс
