Ако је судити по Закону, управљање отпадом у Србији је потпуно регулисано. Законом се, између осталог, уређују врсте и класификација отпада, планирање управљања, одговорности и обавезе у вези са тим, надзор, као и многа друга питања. Управљање отпадом би требало да буде, као што и јесте – делатност од општег интереса. А да ли је у пракси тако? Нажалост, показало се да несанитарне и дивље депоније заузимају много веће површине од санитарних депонија, а још више поражава податак да на таквим местима заврши барем петина целокупног комуналног отпада.
Према подацима Агенције за заштиту животне средине, у Србији је у 2020. генерисано 2,95 милиона тона отпада, што је близу 300 хиљада теретних вагона. Укупно је сакупљено и одложено 2,34 милиона тона, али је од те количине свега 19 одсто, односно 558.568 тона завршило на санитарним депонијама које су пројектоване у складу са европским прописима. Средња дневна количина комуналног отпада је 1,17кг, односно 0,43 тоне годишње по становнику.
Подаци не охрабрују, посебно ако се има на уму да у комунални отпад спадају: одвојено сакупљени отпад из домаћинстава, папир, картон, стакло, метал, пластика, биоотпад, дрво, текстил, амбалажа, отпадна електрична и електронска опрема, отпадне батерије и акумулатори, кабасти отпад и мешани комунални отпад. У ствари, све оно што грађани свакодневно бацају. Тако био-отпад, у који спадају баштенски и отпад од хране, према подацима из „Програма управљања отпадом у Србији за 2022-2031. годину“, чини 40 одсто комуналног отпада. Колико штете наноси он сам, најбоље можда говори чињеница да одлагање ове врсте отпада доводи до негативног утицаја на климу јер се током његове разградње ствара метан, а тиме и емисија гасова са ефектом стаклене баште. Ако се томе додају и многи хемијски процеси који се покрећу јер смеће испушта и тзв. оцедне течности са штетним материјама, укључујући тешке метале, а све то доспева у подземне воде и преко њих до изворишта питке воде, онда се види да је штета немерљива.
Због свега тога важно је где и како одлажемо и складиштимо комунални отпад. У зависности од тога да ли га одлажемо на санитарним, несанитарним или дивљим депонијама, имаћемо и различите последице по животну средину. Разлика је огромна. Депонујући отпад на санитарним депонијама – које су испланирани, изграђени и опремљени простори, омогућавамо да се отпад одлаже са минималним последицама по животну средину. На тај начин могуће је пратити штетни утицај одложеног отпада на животну средину. Ако се, међутим, отпад одлаже на несаниратним депонијама без икаквих заштитних мера, нећемо имати увид у врсту и количину загађења, нити ћемо моћи да уведемо било какву контролу. Најгора ситуација је ако отпад одлажемо на дивљим депонијама, необележеним местима која су настала „спонтано“ – одлагањем отпада локалног становништва. То је најчешће случај у сеоским срединама, управо тамо где је најважније да отпад не продре у земљу и загади околину на којој се узгајају житарице, воће и поврће.
Пракса је показала да несанитарне и дивље депоније нажалост заузимају много веће површине од санитарних депонија и тако још брже загађују животну средину. Поражавајући је и податак да се на таквим местима баца скоро петина комуналног отпада.
У Србији је тренутно у складу са ЕУ стандардима изграђено десет регионалних санитарних депонија. Оне се налазе у Суботици, Кикинди, Сремској Митровици, Панчеву, Београду, Лапову, Јагодини, Ужицу, Лесковцу и Пироту. Ту су и санитарне депоније у Врању и Горњем Милановцу, али оне нису регионалног типа.
Поред регионалних санитарних депонија постоји и више од 120 општинских – које нису у складу са стандардима животне средине и на којима се одлаже комунални отпад који се организовано сакупља. Највећи проблем је ипак више од 3.500 дивљих депонија које су ван контроле општинских комуналних предузећа.
Због свега тога Србија има циљ да се до 2034. године у потпуности укине одлагање отпада на несанитарним депонијама, које ће бити затворене и рекултивисане.
