Освануо је тај 9. октобар 2018. године. Магла се спустила и била је толико густа, чини ми се да гушћу нисам видео до тада. Дан је био идеалан за спавање или, испоставиће се, за напад на мене.
Годинама уназад обављао сам разне врсте послова, како би успео да преживим у времену у којем су се према новинарима Жиг инфа опходили као према људима са мањком достојанства. Након вишегодишњих притисака од стране припадника локалних власти, који су се користили свим могућим методама, искључивана нам је вода, канализација, струја, покушано је са рушењем легализованих објеката, био сам мишљења да је достигнут лимит. Некако смо стоички издржали све то и наставили да живимо, иако смо били без воде, канализације или електричне енергије.
Био је то период када је локална власт скоро па успела да нас одговори од бављења новинарством. Једноставно, били смо презаузети борбом за властити живот, односно преживљавање, те нисмо имали пуно времена да се бавимо својим послом. Мада, када се узме у обзир да нико други осим нас није извештавао са подручја ГО Гроцка, и даље смо били претња локалним моћницима. Знам да се, пре напада, последњи објављени чланак односио на ненаменско додељивање буџетског новца спортским клубовима у власништву рођеног брата председника општине Гроцка.
Тог јутра, кренуо сам од куће ка Лештанима до једне фирме, где сам тада био запослен. Из Ластиног аутобуса изашао сам на станици „Здравствена станица Винча“. Чини ми се да је магла била још гушћа, толико да ни семафор нисмо видели. Видела се само црвена или зелена светлост. Тако смо знали када да пређемо улицу.
Прекопута станице, свратио сам до пекаре, купио себи нешто за доручак а затим до трафике за цигарете. Посао ми је био на пола пута између две станице аутобуса 306. Обично сам ишао пешака, након што сам излазио из локалног ластиног превоза. Учинио сам и тог јутро исто.
Нервирала ме је магла. То јутро сам имао неки негативан осећај.
Код Максија сам изразио сумњу да ме неко лице прати. Видео сам само контуру, јер је била густа магла. Намерно сам прешао улицу на том месту, остављајући пешачку зону. Моја сумња је тада постала оправдана. Улица је била пуста, а тај неко ми је био стално за петама и скоро дисао у потиљак. Окренуо сам се ка пратиоцу и добио снажан ударац песницом у леву јагодицу. Кост је пукла. Пао сам на земљу, а нападач је наставио да ме удара ногама.
У тим тренуцима нисам осетио ударце. Трудио сам се свом снагом да погледам нападача и да пробам да му запамтим лице. Да ми остане у сећању, ако уопште преживим. Видео сам му лице, кратку косу и карактеристичне залиске..
Не знам колико дуго је трајао напад. За мене је то била читава вечност. Тренуци када преиспитујете себе да ли сте негде направили грешку… У секунди вам прође читав живот кроз мисли… Тражите начина да преживите, иако знате да сте беспомоћни….
На срећу, наишла је колона аутомобила из смера Бубањ потока. Осветлили су мог нападача и мене. Вероватно ме је то спасило сигурне смрти, јер не знам колико бих издржао да је наставио оном силином да ме удара… Престао је, окренуо се и отишао у смеру одакле смо дошли…
Погледао сам себе, био сам сав крвав. Нисам ни знао одакле потиче сва та крв. Бол је тек тада наступила. Потрудио сам се да останем прибран. Позвао сам одмах полицију, а послодавцу јавио шта се десило.
Патрола полиције дошла је за неких 20 минута. Узела је кратку изјаву од мене и позвана је Хитна помоћ, јер сам обилно крвавио у пределу главе. Преглед ми је извршен у Ургентном центру, а затим сам послат на Максилофацијалну клинику, како би специјалиста прегледао снимак главе.
Тражио је да се понови снимак. „Мораш остати у болници. Овога сам се прибојавао, поломљена ти је јагодична кост“, рекао ми је доктор и додао да морам на операцију.
Тек тада сам јавио ближњима шта се десило. Не желим да препричавам питања која су ми постављали, јер ја сам иста поставио себи након напада. Знам да је ово моје прво животно искуство са било каквом хоспитализацијом….
По повратку из Ургентног центра и Максилофацијалне клинике, отишао сам до полиције, конкретно до станице у Калуђерици. Детаљно сам описао шта ми се догодило. До краја дана нико ме није контактирао. Сутрадан сам отишао у болницу, на операцију.
У болницу су сутрадан после подне дошла четири инспектора. Један од њих ме је, пре него што ће ми показати фотографије, питао: „Да ли се сећаш да ли је нападач имао црвене патике, црну јакну?“ То ми се урезало у памћење. Затим су ми показали фотографије, црно-беле, полицијске, из оних њихових досијеа. Листали су их испред мене и, кад су стигли до треће, као да ме је прошла нека језа. Те језе се и дан-данас сећам. Застао сам и рекао: „То је то лице“. Запамтио сам два залиска и кратку косу, не можеш да погрешиш у томе. Након тога су отишли.
Другог дана је дошао један други инспектор, кога одраније познајем и који није био у групи од претходног дана, и рекао ми: „Испитали смо оно лице које си показао. Он има алиби. Био је на некој планини, снимиле су га камере у хотелу. Није он“. Рекао сам да сам сигуран да сам на оним фотографијама препознао нападача. Срећом, инспектор је извадио телефон и показао ми фотографију неког потпуно непознатог човека: „Ево видиш, он је био на Златибору“. Казао сам да први пут видим ту фотографију и да изгледа потпуно другачије од лица које сам препознао претходног дана. Рекао сам му: „Извини, али ја на ово лице нисам указао. Синоћ сам вашим колегама показао неког ко потпуно другачије изгледа“.
Пријатељ који је раније радио као инспектор у полицији касније ми је објаснио да је у питању стара тактика. Кад неког штите, труде се да те доведу у забуну да не би сутра били јаки конкретни докази, да кажу како си био у бунилу, да због стреса не можеш да препознаш нападача. Полиција више није долазила код мене, иако су рекли да ће доћи.
Још док сам лежао у болници, заједно са осталим колегама осмислили смо план којим ћемо можда испровоцирати нападача да се огласи на друштвеним мрежама. Преко лажних профила, писали смо коментаре који су дали на важности нападачу, док су мене окаректисали као неког ко заслужује да добије батине.
План је успео. Убрзо смо преко једног коментара дошли до нападача. Када сам отишао на његов профил, видео сам фотографију на којој је он у црвеним патикама, сличним оним о којима ме је питао инспектор.
Већ тада сам знао да ће случај бити заташкан. Нападач је био рођени брат члана Симоновићевог (председника општине Гроцка) обезбеђења, од раније познат полицији. Притом, њихов отац је и сам службеник полиције. Објавили смо раније пар текстова који су указивали да та криминална група из Лештана има залеђину из врха власти у Гроцкој.
После седам дана у болници где сам оперисан, на повратку кући свратим до полицијске станице у Калуђерици да проверим докле су дошли у истрази. Поново сам срео инспектора који ме је раније питао да ли се сећам црвених патика и рекао сам му да сам пронашао ко ме је напао и да је у питању син његовог колеге. Није коментарисао, али је рекао да ће неко доћи код мене кући. И заиста су дошли то поподне и обавестили ме да су камере „ухватиле“ само ноге особе која ме је пратила. На фотографији су биле црвене патике. Инспекторка која је разговарала тада са мном рекла је да су са лицем које сам препознао разговарали, да он ради на Слап пумпи и да тврди да је у време напада, у 7.10, био на пумпи где је тог јутра радио до 7.30. Рекла је да су тражили снимак са сигурносних камера на пумпи, а да им је шефица пумпе, за коју ће се касније испоставити да је постала ташта мог нападача, рекла да камере не раде.
Инспекторка ми је тада и показала ту фотографију и рекла да немају ништа против њега. Рекла ми је и да су тражили листинге телефона свих који су се тог јутра нашли на том месту, „али да његовог броја нема на том листингу“, као што нема ни снимка камера са пумпе. Рекла ми је да ће ме обавештавати.
Веровао сам тада да ће после напада на мене све престати. Да ће се завршити на томе. Мислио сам, важно је да сам извукао живу главу. Идемо даље. После много вербалних напада и претњи, након што су ми у септембру 2017. пререзали кабл за струју који води ка кући, након што су два–три месеца након тога Милану исекли канализациону цев и хтели да му сруше кућу, веровао сам да је крај. А онда је уследио још већи шок за мене. Милану су запалили кућу два месеца након што сам пребијен. Сувише је случајности да би било случајно.
Дан након што је Милану Јовановићу запаљена кућа, позвали су ме и заказали ми долазак у полицију, на препознавање.
Тамо је била и заменица јавног тужиоца која је водила случај. Показали су ми пет лица, међу њима је било и једно које ми је поново изазвало ону исту језу. Показао сам на њега. „Да ли си сигуран?“ После толико времена, сигуран сам преко 80 одсто. Сигуран сам да нисам направио грешку.
Након препознавања, позван сам код тужиоца да дам изјаву. Имала је чудна питања којима се и моја адвокатица, Ана Матић, противила. Питала је ствари типа „што сте ви путовали Ластом“. Више ме је испитивала за околности, него о самом нападу. Није питала ништа ни око писања портала Жиг инфо. Моја адвокатица је поставила питање о сродству сведокиње која је дала алиби осумњиченом, али је тужитељка то одбила речима да неће да улази у приватне ствари. Било ми је чудно да одбија да утврди важну чињеницу која утиче на кредибилитет сведока.
Касније сам из списа које је моја адвокатица добила са саслушања сведока видео још један детаљ који упућује на лажи. Једна од три сведока, иначе будућа ташта оног кога сам препознао, изјавила је да полиција уопште није долазила да тражи снимак са сигурносних камера на пумпи, а полицији је претходно рекла да камере нису радиле. Чудно је и да је изјавила да се тачно сећа тог дана, свих детаља који су важни за овај случај, али није могла да се сети неких других важних ствари које су се тог дана догодиле, а о којима ју је питала моја адвокатица.
У разговору са мојом адвокатицом сазнајем и да су сведоци који су дали алиби особи на коју сумњам испитивани након 15 месеци, у јануару 2020. године, а једна сведокиња је испитана у јуну 2020 године. Адвокатица Ана Матић тврди да они нису могли са сигурношћу да се сећају да се све што су описивали догодило баш 9. октобра 2018. године, а не неког другог дана.
Такође се не подударају ни подаци о радном времену. Сведоци тврде да ноћна смена траје од 19.30 до 7.30, а компанија да је радно време од 19.00. до 7.00. Евиденција долазака и одлазака није сачувана.
Адвокатица ми је указала и и на то да је осумњичени Ј. П. ухваћен у лажи. Иако је тврдио да је у 7.20 на пумпи разговарао са пријатељем и звао га да колима дође по њега на пумпу на којој је радио, листинг доказује да је са тим пријатељем разговарао не тада, већ четири сата касније.
Моје сумње да ће случај бити заташкан су се и оствариле. Друго основно јавно тужилаштво одбацило је 14. јула 2020. године кривичну пријаву полиције против Ј. П. кога сам препознао као свог нападача, уз објашњење да нема очевидаца догађаја, да ниједна сигурносна камера није забележила напад, да нема материјалних доказа, да су три сведока дала алиби оптуженом, а да 85 одсто сигурности са којом сам препознао нападача није довољно да се прихвати кривична пријава.
Моја адвокатица жалила се затим Вишем јавном тужилаштву. Указала је да је пресудом Високог касационог суда утврђено да је 80 одсто сигурности приликом препознавања довољно утемељен доказ, а у овом случају је та моја сигурност и већа, па је одбацивање таквог доказа неутемељено.
Указала је и на многе пропусте у полицијској истрази, да су сведоци непоуздани јер су испитани 15 и више месеци након напада кад њихово сећање поводом баналних догађаја, као што је тачно време када је Ј. П. напустио радно место, не може бити поуздано.
Адвокатица Матић је указала и на то да је мени „повређено право да укажем на чињенице и да предлажем доказе који су од важности за предмет доказивања, а што је било од директног утицаја на исход поступка“. Јер, тужилац није прихватио захтев да изведе реконструкцију догађаја у присуству окривљеног и оштећеног, нити је прихватио њихово суочавање, а одбио је и да утврди да ли је отац окривљеног Ј. П. запослен у полицији и на ком радном месту.
Више јавно тужилаштво је одбацило ове приговоре 9. септембра 2020. и на ту одлуку није дозвољена жалба ни приговор.
Кад узмем у обзир избацивање и занемаривање неких доказа у тужилаштву, поклањање поверења и значаја неким неважним детаљима или сведоцима који су блиски лицу које је било окривљено, кад пажљиво вратим филм уназад, намећу ми се питања шта је полицију навело да, после почетног успеха са идентификовањем нападача, окрене главу на другу страну и зашто је тужилац одбацио доказ за који Врховни касациони суд тврди да је кредибилан.
У мају месецу прошле године, добио сам телефонски позив у којем ме познаник обавештава да познаје лице које тврди да зна ко ме је напао, као и да то није Ј.П. Према његовим речима, то лице ће саопштити име мог нападача, ако му исплатим 3-4 хиљаде евра. Наводно, полиција ће моћи да прибави врло брзо доказе уколико „стисне“ мог нападача, а због којег ће бивши председник ГО Гроцка Симоновић „добити 2-3 године затвора“. Нисам реаговао на тај позив јер сам и тада сумњао да ће се случај даље заташкавити, а нисам хтео додатно да га компромитујем са полуниформацијама.
Пред овогодишње априлске изборе, моји извори из локалног СНС-а су ме обавестили да се међу чланством прича да се зна нападач на мене и да, такође, то није Ј.П. Међутим, нису знали да ми саопште име нападача.
Моја изразита сумња да је нападач на мене искључиво Ј.П, а не неко други, датира из времена давања исказа у тужилаштву. Приликом давања једног исказа, пре него сам ушао у кабинет тужиоца, испред кабинета се појавило лице због којег сам се „скаменио“. У том тренутку сам видео поново мог нападача. Овога пута сам 100 посто био сигуран да је он. Накнадно сам утврдио да је то управо Ј.П. Због тога нисам много придодавао значају овим сазнањима. Сматрао сам да неко једноставно жели пронаћи неког другог нападача, који ће дело признати, зарад некакве наднокнаде, док ће Ј.П. проћи некажњено.
Информација да се зна нападач на мене је затим стигла и од председника ГО Гроцка Драгана Пантелића. Пар пута ми је то саопштио у неформалном разговору, као и да ће се он потрудити да се врло брзо нападач пронађе и казни за учињено дело. Да је упознат са мојим нападачем донекле, председник Гроцке потврдио је и на званичном састанку који смо имали са представницима УНС-а 5. маја ове године. Председник Гроцке је тада затражио званичан број предмета, што је и добио, и обећао да ће се за месец дана кренути са истрагом. До истраге још увек није дошло, а председник Гроцке је затим ушао у отворен сукоб са новинарима Жиг инфа, радећи можда и горе ствари него његов претходник. Јер, као и Симоновић, ни садашњи председник Гроцке не може да разуме одакле нам снага и елан да и даље обављамо новинарски посао на начин који није прихватљив за данашњу политичку елиту – часно и поштено, не размишљајући о последицама које можемо имати, и о онима које смо већ преживели.
Моје питање је, након више од четири године, и даље исто: ако ме није напало лице које сам препознао, ко ме је напао? Немам никакве информације да ли се тај случај и даље испитује и шта сад након одбацивања кривичне пријаве. Можда има истинитости и у информацијама које су накнадно пристигле, заиста не знам. После оволико година сумњам да ће се било шта утврдити, осим ако се не изврши ревизија овог поступка. Свакако, не треба одустајати у борби за бољу позицију новинара у обезглављеној Србији.
