Почетна » Избори и криминал белих оковратника: За глас више спремни на све

Избори и криминал белих оковратника: За глас више спремни на све

Аутор је члан Удружења тужилаца Србије, уједно и изборни члан Високог савета тужилаштва

од Други Пишу
0 коментар

Грађани ће 17. децембра поново на биралишта, по ко зна који пут од 1990. Дакле, код нас ништа ново. Све је некако постало као Ничеово „вечно враћање истог“, мада по Хераклиту свет представља поприште сталне борбе супротстављених сила (добра и зла) и у сталној је кретњи и променама (панта реи). Ипак, основни предуслов за промене у спољашњем свету је да се најпре ми сами променимо. Набоље, подразумева се.

То се постиже преласком из мода поданика у стање грађанина. Да бисмо то постали морамо знати која су наша грађанска права и како их можемо остварити и заштитити. Уосталом, давно је казано да снага друштва не лежи толико у самом Уставу, колико у партиципацији његових грађана.

Демократија је увек на испиту и на сваким изборима се изнова питамо да ли желимо владавину институција или (не)праведних господара. Отуда би избори требало да буду празник демократије, јер су једино грађани носиоци суверене власти. У модерним демократијама они то не могу да изведу без помоћи политичких странака, с тим што оне не могу власт потчинити себи. То каже и Устав, али је много важније како ће грађани реаговати у случају да се партије о то оглуше.

Посебан је проблем што је Србија, да се послужим речима историчара Фернана Бродела, постала пример недовршеног друштва заробљеног у временској капсули. Да ли је могуће изаћи из тог рђавог калупа? Уверен сам да јесте, али је за то потребан континуирани напор више генерација. Но, данас је наше – мало, за неке будуће нараштаје – много. Ако сада добро заоремо и посејемо, наша деца моћи ће то да пожњу. Авај, могуће је и обрнуто – ако сада посејемо ветар, неко ће једнога дана жњети олују.

Устав Србије и избори

Шта би свако од нас могао да уради? Најпре, да више поштује себе и свој, а да уважава и туђи глас. Да се учимо демократији, чији је основ мноштво различитости. Морамо се упознати и са нашим правима. И Устав Србије препознаје важност људских права, у која спадају и политичка права. Она истичу аутономност човека и служе да учврсте суверену моћ појединца-грађанина. Владавина права почива на неотуђивим људским правима, а остварује се, између осталог, на слободним и непосредним изборима.

По нашем Уставу, активно и пасивно бирачко право има сваки пунолетан, пословно способан држављанин Србије. Изборно право је опште и једнако, а гласање тајно и лично. Примарна заштита бирачког права остварује се пред Републичком изборном комисијом, којој бирач може поднети приговор у року од 72 часа од објављивања неке одлуке или предузимања радње коју сматра неправилном. Закон гарантује и судску заштиту бирачког права.

Она је супсидијарна, јер се против решења РИК-а, којим је одбачен или одбијен приговор, може поднети жалба Управном суду у року од 72 часа од објављивања тог решења на веб-презентацији. Такође, на одлуку Народне скупштине донету у вези са потврђивањем посланичких мандата, допуштена је жалба Уставном суду, који по њој одлучује у року од 72 сата.

На концу, ништа мање важну заштиту бирачког права пружа Кривични законик, у коме се дефинише девет кривичних дела која се гоне по службеној дужности – повреда изборног права, фалсификовање изборних резултата, уништавање докумената о гласању, нетачно састављање бирачких спискова, злоупотреба права гласања, корупција (примање и давање мита у вези са гласањем), повреда тајности гласања и насилничко спречавање и ометање гласања.

Фалсификовање потписа и буђење свести

Та дела називају се „криминалом белих оковратника“. Законодавац је за нека од њих нормирао теже облике, предвидевши строже кажњавање члана бирачког одбора или другог лица у вршењу дужности у вези са гласањем. Ово стога, како би код изборне администрације нагласио постојање још већег степена одговорности у погледу регуларности изборног процеса.

Иако закон „пристојно“ регулише ову материју, неко пред надлежним органима најпре мора да покрене „точкове правде“, јер надлежни неретко „жмуре“ на неке појаве изборне патологије. А то може само грађанин који је ваљано информисан о својим правима и ко зна како их може заштитити, не пристајући да му неко унижава грађанско достојанство.

Управо ових дана постали смо савременици „буђења“ те свести. Поједини грађани су реаговали на једну од, чини се, већ системских изборних болести, која се појављивала и током ранијих изборних процеса. Пошто та болест није била сузбијана одлучном реакцијом органа кривичног гоњења, не треба ни да чуди приметан изостанак осуђујућих преуда за ову изборну аномалију. Из угла институција и поверења грађана у њих, то је поражавајуће. Срећом, то није обесхрабрило грађане, који су обавестили јавност о сумњама да су непозната лица неовлашћено прибавила и потом на флагрантан начин злоупотребила њихове личне податке, фалсификујући њихов потпис на овереној „Изјави бирача о подржавању изборне листе“.

Таква реакција улива наду, неки грађани су поднели и кривичне пријаве, а убрзо потом су медији пренели да је тужилаштво по службеној дужности формирало предмет. Но, да ли је то довољно, с обзиром на то да се изборни дан приближава, а поступак провера навода кривичне пријаве у предистражном поступку или предузимања доказних радњи у истрази, у редовним поступцима, може дуго да потраје? Јавност додатно узнемирава „поплава“ других, већ виђених и опробаних образаца понашања неких изборних актера, у коме се за глас нуди, даје и обећава каква корист, ако грађани на изборима буду гласали за одређену листу.

Кукуловце и Ледине – куповина гласова

Сетимо се не тако давног случаја из села Кукуловце, а нешто слично десило се и у београдском насељу Ледине. После истраживања новинарке ЦИНС-а, у етар су изашли и аудио-видео снимци као потврда писања о томе како се купују гласови, али и да ти људи, нажалост, на то и сами пристају. Тужно сведочанство наше политичке (не)културе…

Остаје да видимо да ли ће тужилаштво реаговати или ће се тиме бавити само новинари, у чијим се рукама не налази „мач правде“. А шта је са онима који би ту ствар могли да „пресеку“? Поготово са већ пословично ћутљивом врховном јавном тужитељком? Можда се она, за разлику од подређених тужилаца, осмели да искористи своје надлежности и одважи да пресече овај Гордијев чвор?

С обзиром на то да се ради о врло моћној фигури, она би требало само да примени своја уставна и законска овлашћења. Врховна јавна тужитељка, наиме, има право да издаје општа обавезна упутства за поступање сваког носиоца јавнотужилачке функције ради постизања законитости, делотворности и једнообразности у поступању.

Поред тога, може издати сваком главном јавном тужиоцу обавезно упутство за поступање у поједином предмету, ако постоји сумња у ефикасност или законитост његовог поступања. То је формална моћ, а она фактичка би се могла демонстрирати изласком у јавност и оглашавањем о поменутим проблемима у изборном процесу, те начином на који би се ти проблеми могли кривичноправно решити.

Тужилаштво да изборни процес зарџи у оквиру институција

Процесна хибернација јавног тужилаштва потенцијално води некажњивости „белих крагни“ и контаминацији изборног процеса из кога проистичу политичке институције представничке демократије – парламент, влада и председник Републике. На тај начин тужилаштво, условно речено, постаје „неми саучесник“ у победи било које политичке опције, чији ће легитимитет после бити упитан. Последице нелегитимне власти су генерисање оштрих подела у друштву, изазваних тиме што ће мањина оспоравати право већини да влада, што надаље индукује сталне напетости између различитих друштвених група, које власт може све мање да амортизује. На дуже стазе, то води у анархију.

Стога је потребно да тужилаштво буде један од друштвених катализатора, да покуша да изборни процес одржи у окриљу институција, тако што ће хитно поступати у предметима „политичког криминалитета“. Сходно томе, јавно тужилаштво може да располаже и строжим овлашћењима која су му дата Закоником о кривичном поступку, у смислу задржавања (хапшења) лица за која постоји основ за сумњу да су извршила нека од кривичних дела из ове главе Кривичног законика.

Такви предмети су потенцијално притворски, што би водило ка томе да им тужилаштво по сили закона мора дати приоритет у даљем поступању. Наравно, тако се адресира и шира друштвена порука – да ће свако кршење и угрожавање изборних права грађана наићи на најоштрију реакцију. Тиме се дела репресивно, али и превентивно – да ће свако ко помисли да се противправно понаша бити суочен са ригидним правним последицама.

Да би ово функционисало, потребна нам је правна држава и владавина права и зато ћу увек гласати за те вредности, а ви, драги читаоци, сапере ауде! Усудите се да будете мудри и имајте храбрости да користите свој властити ум, без туђег вођства.

 

Предраг Миловановић за НИН

Можда ти се свиди

Оставите коментар