„Учи школу да не би радио“ – ово је опште позната реченица скоро сваког српског родитеља када саветује дете да узме књигу у руке и да учи јер у супротном, мора ићи на неки занат. Данас је ова изрека потпуно погрешна, с обзиром да је скоро сваки занат злата вредан. Варилац, керамичар, монтер суве градње, молер и пекар само су нека од занимања чија је почетна плата 1.000 евра. Нажалост, основци се годинама све ређе опредељују за похађање стручних школа с овим смеровима, па их тако једва буде и десетак у одељењу. А нека од њих се заувек угасе.
Варилац
Иако је посао бравара/заваривача добро плаћен и има велики потенцијал за брзо запошљавање, притом његове услуге траже се на све стране што се може видети по броју огласа на интернету, деца, ипак, нису толико заинтересована за овај смер који доноси зараду и до 2.000 евра.
Техничка школа „Змај“ на Новом Београду позната је по смеру за вариоце, међутим из године у годину број заинтересованих ученика се смањује.
Од 30 ученика, колика је уписна квота на овом смеру, за браваре упишу само њих двадесетак, док их на крају остане око десетак ђака. На то указује професор практичне наставе Миленко Шордић који за Нова.рс наводи да су највећи проблем родитељи који на све начине покушавају да од детета направе научника.
„Родитељи би желели да им деца буду доктори наука, а не знају не знају да је и заваривач господин човек, само у плавом мантилу. Због тога нема заинтересоване деце, а штета јер ово је добро плаћен посао. Наш ученик Далибор, на пример, ове године завршава и одмах почиње да ради и то за плату од око 1.000 евра, што је заправо нека просечна плата заваривача у Србији. Није мало уопште“, каже нам професор.
Додаје да је тренутно једно од најтраженијих занимања у Србији оператер машинске обраде резања, али да, нажалост, за три године смер није уписао ниједан ученик.
Керамичар
Основци у Србији нису претерано заинтересовани ни за посао керамичара, иако плата овог „стручњака за плочице“ досеже и до 3.000 евра.
Професор Милета Петровић који предаје практичну наставу ђацима на смеру за керамичара у Грађевинској школи на Звездари наводи за наш портал да се прошле године на смер керамичара уписало само 13 ученика, док је уписна квота била 30.
„Главни разлог што ђаци не желе у керамичаре јесу предрасуде њихових родитеља о овом занату. Они би да им деца заврше неку бољу, четворогодишњу школу, па да иду на факултете и вероватно буду на бироу, што је реално. Неће нико да ради, а од овог посла може лепо да се живи и да се заради. Керамичар може да заради у једном дану просечну српску плату. За овим занатом влада огромна потражња не само у Београду, него и у другим градовима широм Србије, што и не чуди јер је просечна плата коју могу да зараде керамичари од 2.000 до 3.000 евра“, наводи професор.
Ове занатлије су тражене и у иностранству. Међутим, професор каже да у последње време мало наших људи оде вани управо због тога што су се плате тамо и овде скоро па изједначиле.
Монтер суве градње
Термин „монтер суве градње“ много не значи будућим средњошколцима, а ни њиховим родитељима јер ни не знају шта представља то занимање. И то је управо највећи проблем – недовољна информисаност о самом занимању чија је почетна плата 120.000 динара.
Грађевинска школа Звездара уписала је прошле године само 12 ђака на смеру монтер суве градње.
Професор на смеру монтер суве градње Петар Ракас каже за Нова.рс да би могао да запосли 200 ђака само да их има.
„Људи нису доста информисани, некада родитељи помисле да ће им деца бити физикалци, како најчешће кажу, али то није тачно. Ученици монтери суве градње уче основне радне операције везане за суву градњу, а то је монтирање спуштених плафона, преградних зидова и облога од гипсаних плоча у ентеријерима. Они који се одшколују за мајсторе раде стручне послове и како време напредује, они врло брзо постају пословође минимум, а предузетници врло често“, објашњава професор.
Према његовим речима, сваки искусни предузетник зна да не може наћи боље раднике од најмлађих, а највреднијих – зато ученици Грађевинске школе углавном по завршетку праксе која им је притом плаћена, остају да раде у тој фирми у којој су и обављали практичан рад
„То је логично јер су предузетнику такви ђаци драгоцени. Многи, такође, и одлазе у иностранство, али се многи и враћају јер се ситуација у Србији променила. Привреда је у озбљном замаху, треба радне снаге и има доста мојих некадашњих ђака који су отишли у Немачку, Русији, Аустрију, Швајцарској, али су се и вратили“, наводи он.
Молер
Услуге молера су у Србији јако добро плаћене, али је њега тешко наћи. А ако га и пронађете, морате да чекате на термин макар три месеца.
Наставник практичне наставе на смеру за декоратере зидних површина Горан Мијаиловић казао је за Нова.рс да молера нема јер ђаци избегавају овај смер у широком луку – тренутно је на смеру само троје ученика.
„Нажалост, тужно је колико мало ђака упише смер за молера. Прошле године их је било само седморо, пре две године шесторо, док тренутно имамо само три ученика треће године на смеру за декоратере. Дакле, њих шеснаесторо за три године, што је застрашујуће. Није ми јасно зашто је ситуација оваква када је плата солидног молера и више него добра. Они раде на дневницу, а дневница солидног декоратера је од 50 до 70 евра. Познајем пуно мајстора који се баве овим послом, а који не могу да пронађу помоћне раднике“, објашњава Мијаиловић.
Наставник Мијаиловић додаје да ученици који се одлуче за овај смер, после завршене школе одлазе у иностранству због веће плате.
„Иако у Србији влада помама за овим мајсторима, ипак постоји разлика у цени. Док овде може да заради око 70-80 евра, тамо може да се добије од 100 до 150 евра по дану и што ђаци кажу, иду док су млади јер кад се ожене, углавном се врате у Србију“, истиче он.
Пекар
У Србији влада потражња и за пекарима чија плата се креће од 90.000 па до 150.000 динара.
Нова.рс је раније причала са власником једне пекаре у Свилајнцу Драганом Пајићем који је неколико месеци тражио радника, иако му је понудио фантастичне услове рада и плату од 120.000 динара.
„Да ми је неко рекао да ћу чекати радника као озебло сунце, не бих му веровао. Како људи нису мотивисани платом од 120.000 динара, стварно ми није јасно. Дневне смене, осам сати рада, пријава… Где имаш такве коректне услове? Па пекари раде и по целу ноћ и по цео дан, а ја стварно поштујем онако како напишем, али нема никог да се јави“, описао је тада очајни масјтор Драган.
А мајстора у пекарству нема јер основце у Србији не занима овај смер у пољопривредној школи.
Примера ради, у средњој стручној школи „4. јули“ у Врбасу прошле године је пекарски смер уписало само четири ученика. Слична ситуација је и у средњој школи „Свети Трифун“ у Александровцу која је на овај смер уписала само пет од првобитно планираних 15 ђака.
Тако је и у београдским стручним школама у којима се едукују будући пекари – изузетно мало интересовање за ово занимање.
Foto: Vesna Lalić/Nova.rs
Сања Радовановић Нова
