Пре три месеца, родитељи убијених у „Рибникару“ посетили су Дубону и Мало Орашје, сваки гроб, места злочина, и са родитељима убијених младих успоставили пријатељство које се наставило кроз редовну комуникацију.
Осам мајки и осам очева који су изгубили своју децу у масакру у Малом Орашју и Дубони јуче су поставили венце цвећа за свако дете убијено и њиховог чувара Драгана, испред улаза у ООШ „Владислав Рибникар“ и запалили свеће. Дочекали су их представници породица Кобиљски, Влаховић, Мартиновић и Асовић док су се остали родитељи придружили у „Алеји анђела“ на Малом Ташмајдану, где је засађено десет јапанских трешања за сваког пострадалог. На овом малом ходочашћу, били су присутни и чланови тима који осмишљава концепт будућег меморијалног центра.
Сви заједно, дошли су до клизалишта Ташмајдан, где је породица Аћимовић организовала обележавање Ангелининог 15. рођендана која је тешко рањена 3. маја и која је преминула дванаест дана касније.
Ово место је било омиљено место забаве за Ангелину и њене другаре. Клизалиште је синоћ било препуно младих другара из школе, наставника и пријатеља.
Пуштено је 19 балона са именима свих убијених и са порукама деци и младима да никада неће бити заборављени.
Сећање на Ангелину и све друге, у тој мери је живо да се на оваквим сусретима осећа њихово присуство, не само кроз пригодне приче и анегдоте, већ и кроз неизмерну љубав која се пробија кроз непреболну тугу.
Ова посета била је и у знаку подршке родитеља једних другима у тешким тренуцима које доживљавају у судским процесима.
Најчешћа тема у разговору родитеља била је суђење које је почело у Београду и потврда оптужница за убиства у Малом Орашју и Дубони. Опште незадовољство начином на који је почело суђење у Београду, брине све родитеље, а посебна брига везана је за предстојеће суђење у Смедереву, јер се претпоставља да неће бити под довољном пажњом јавности.
(Сви родитељи убијених младих из Дубоне и Малог Орашја испред улаза у ООШ Владислав Рибникар, сузе, свеће и цвеће)
Свакодневни проблеми са којима се суочавају родитељи када је реч о егзистенцији и недостатку трајне подршке државе, неизбежна су тема, али родитељи избегавају да говоре о томе, не желећи да изгледа да их неко због тога сажаљева. Била је ово још једна прилика да чујемо сву комплексност проблема са којима се суочавају. Зато је веома важно да држава одмах реагује тако што ће се установити пресек проблема са којима су суочене породице убијених и рањених, како би се израдио план трајне подршке и како њихова егзистенција не би била под знаком питања. Бројни рањени захтевају посебну бригу и негу јер је сложеност повреда таква да је изузетно важан директни стални приступ здравственој подршци. Нужно им је и обезбедити примерени животни стандард који је угрожен због недостатка прихода после тешког рањавања.
Аутор: Веран Матић
Foto: Veran Matić
