Спалити Милана и Јелу, прво у кући, онда у судници

179

Јак мирис дима штипа за очи и тера ме да навучем мајицу преко лица. Тишину прекида тешко, испрекидано дисање седог високог човека са шалом преко уста. Ледени ваздух струји од разбијеног прозора ишараног тамним чађавим флекама и подиже прашину гарежи око угљенисаних врата.

Занемели стојимо на комадима сагорелог намештаја, прозорског стакла, књига, сточића и одеће испале из ормана. У углу собе поцрнели душек на кревету на коме је овај човек неколико сати раније спавао.

12. је децембар 2018, подне. Човек који се бори за ваздух је бивши полицајац, данас новинар портала Жиг инфо из Гроцке Милан Јовановић. Малопре се вратио из болнице, неколико сати после подметнутог пожара, који је њега и његову жену Јелу Дељанин претходне ноћи умало убио.

Та слика ми је стално пред очима, тај пламен, ватра, дим, тај смрад. Још увек се осећа тај смрад, још није све санирано, смрад паљевине… А надам се, надам се да ћемо да одстранимо и тај смрад тих људи који су ово урадили (Милан Јовановић)

С људима ће ићи теже.

Јела га је спасила. Он је дубоко спавао, омамљен лековима за срце и астму које свако вече узима. Дуго користи електрични инхалатор, додаје кисеоник. Њега у плућима има све мење, док му је жеља да раскринка корупцију у Гроцкој све јача.

„Где је, дал су преживели…“, понавља док по гарежу, између књига, тражи документацију коју је прикупио док је истраживао сумњиву гасификацију и друге корупционашке афере. Када их је нашао, нагореле али читљиве, први пут су му се очи озариле.

Јела је спавала на спрату, на који он све теже излази. Чула је око три сата прасак, један па други. Испоставиће се да је тада разбијен прозор гараже како би се кроз њега убацила флаша са Молотовљевим коктелом. Видела је две сенке како се брзо удаљавају трчећи. Одблесак језичака ватре.

Дотрчала је до Милана у собу у којој је он синоћ остао. Одмах поред гараже. Већ је улазио дим. Једва га је освестила, не баш потпуно, био је ошамућен и лековима и димом.

Не зна ни сама како му је онако високом и крупном, дупло тежем од ње, несигурном на ногама, помогла да изађу из собе коју је одмах потом захватио пламен.

„То је било страшно, не бих желела никоме тако нешто, нервни слом такав сам доживела, не знам, не могу да вам објасним како сам се лоше осећала, немоћно да њему помогнем, да га извучем из кревета, да га напоље изведем, а он не може на ноге јер се нагутао дима. Ужас!“. (Јела Дељанин)

Гледали су из дворишта како им гори кућа, пре него што су комшије Милана ставиле у кола и одвезле у болницу.

Почео сам да повраћам и из плућа избацујем чађ и гареж. Комшије су ме ставиле у кола и одвезле у Хитну помоћ у Врчину. Из Врчина су ме, прикопчаног на боцу са кисеоником, пребацили у Градску болницу, где су ми давали инфузију и стварно су се трудили да ме врате у живот. На томе им пуно хвала. Сутрадан су ми рекли да су били убеђени да нећу преживети. (Милан Јовановић)

Милан носи одећу коју су му позајмиле комшије, његова је изгорела. Нема више ни лекове, нема лекарске налазе, новац, документа, инхалатор за кисеоник, књиге, гардеробу. Кућни апарати су неупотребљиви. Од аутомобила је остала шкољка и кредит за који ће рате плаћати још годину дана.

Успомене су постале прах и пепео. Милан прелази прстом преко рама на зиду, у ком је била икона Свети Врачи. Породична реликвија стара око 70 година, сада је сива површина, урамљена пустош.

ог дана није било новинара у њиховој изгорелој кући. Никог није било ни до касног поподнева, када сам отишао. Ни новинара, ни комшија да застану и питају. Иза неких прозора се померају завесе.

Новинарима је требало времена да схвате размере злочина који се догодио. Алармантан мејл које је у зору 12. децембра послао Саша Јанковић, бивши заштитник грађана и председнички кандидат, није наишао на одјек какав ће већ сутрадан у свим нормалним медијима добити.

Касније ми је Јанковић објаснио да је тај мејл написао зато што је од својих извора у полицији добио поверљиву информацију да су у првим сатима после злочина били спремни да га заташкају. Да га представе као паљење аутомобила, као ситну освету ко зна чиме мотивисану, која ће завршити у полицијској фиоци.

Онима који су хтели да злочин сакрију ишла је на руку то што се тог јутра испред Миланове куће није окупило стотине новинара свих медија, на челу са телевизијама са наицоналном дозволом и јавним сервисом, агенцијских фотографа и сниматеља, страних дописника… да забележе највећи злочин над новинарима у Србији после подметања бомбе на прозор Дејана Анастасијевића 2007.

У ствари, највећи део њих никада није ни дошао. Провладини медији нису знали шта да раде. Велики шеф још није издао наређење.

Фотографије које сам направио, уз снимак куће која гори и згаришта који су направиле комшије и Миланов син, остали су једино визуелно сведочанство о томе шта се догодило.

Касније су многи објавили те фотографије, других није било. Коришћене су и на суђењу као доказ до које је мере кућа изгорела.

Буђење и окретање главе

Славко Ћурувија фондација је тог дана поподне покренула акцију за прикупљање помоћи за реновирање Миланове куће. У Фондацији су се надали да ће до краја дана скупити бар новац за куповину апарата за кисеоник, то је деловало најургентније, да човек може да дише.

Одзив је био неочекиван – у прва 24 сата, грађани су донирали 750 хиљада динара. Једна суграђанка је поклонила не један, већ два апарата за кисеоник.

Део прикупљеног новца је одмах уплаћен на рачун, као прва помоћ за храну, лекове, личну хигијену… То је био једини озбиљнији новац током зимских месеци које су Милан и Јела провели по комшијским кућама и у изнајмљеном стану.

Остатак је помогао да почну радови и за неопходни материјал за обнову куће. На крају је сакупљено нешто више од 2,6 милиона динара. Независно удружење новинара Србије је организовало акцију набавке намештаја и покућства, Удружење новинара Србије је такође прикупљало новац, владина група за безбедност новинара, међу највећим донаторима је био и Драган Ђилас.

Општина Гроцка се солидарисала са својим председником, најутицајнијим политичарем и тајкуном, функционером Српске напредне странке, Драгољубом Симоновићем. Чак и пошто је он оптужен за то да је наручио паљење куће свог критичара, дуго је општина одбијала да помогне свом суграђанину. Нико Милана и Јелу није ни позвао.

Град Београд је милион и по уплатио годину и по дана после спаљивања куће. Тек тада је, очигледно приморана, Гроцка додала 300 хиљада. Нико се није понудио да брачном пару обезбеди привремени смештај. Све је зависило од Фондације Ћурувија, новинара, удружења, солидарних људи.

Држава се показала застрашујуће незаинтересованом. Њени механизми, као што се показало у случају Ћурувије, покрећу се брзо, али да заштите државне чиновнике умешане у злочин, не да помогну жртвама.

Милан и Јела су живели у комшилуку док нису добили први део помоћи и изнајмили стан на Бановом брду. Донације су успеле да покрију само неопходне трошкове за почетак обнове куће.

Новинари, бар они који су сачували људскост, тргли су се наредних дана. Хиљаде текстова и прилога су у ових пет година објављени о овом злочину и суђењу које је уследило. Истина, само неколико медија.

Са друге стране, није се много њих одазвало на апел председника Комисије за истраживање убистава новинара Верана Матића да наставе да истражују корупцију у Општини Гроцка у знак подршке Милану Јовановићу. На прсте једне руке се дају пребројати.

Знаш шта ми је тешко? Ја који дишем на пола плућа, гледам да нешто допринесем и урадим. Док су ови млади, који дишу пуним плућима, толико пасивни. Е то ми је жао. Шта чека та омладина, зашто се не бори за своје боље сутра? (Милан Јовановић)

Злочин ин progress: Судница

Новинарска и грађанска солидарност није помогла да се убрза судски процес против четворице окривљених. Он јесте за наше услове брзо почео, после 6-7 месеци, али зато траје, ево већ пет година.

У марту ће се наставити пред Апелационим судом, који је већ једном оборио првостепену пресуду.

Део јавности, под утиском недавне ослобађајуће пресуде за убиство Славка Ћурувије мисли да ће се и у овом случају десити исто – да држава неће осудити државне функционере.

Они оптимистичнији убеђени су да ће овом пресудом држава покушати да се искупи за чињеницу да убице Ћурувије никада неће одговарати, те да ће оптужени за паљење куће добити још веће казне него што су их првостепно добили.

Оно што је извесно, Милан данас не може да дише без апарата са кисеоником. У време пожара га је повремено користио, сада ретко излази из куће, не може да се одвоји од инхалатора.

Убеђен је да неће дочекати крај целог поступка. Чак и да се све пред Апелационим судом заврши брзо, и ако се оптужени заиста осуде на праведне казне, њих тек чека нови поступак за утврђивање и накнаду штете.

Јела ни пет година после пожара није успела да се мирно наспава. И даље пије лекове, и даље је буде кошмари у којима јој пале кућу.

Пре пожара сам била потпуно здрава, а данас пијем гомилу лекова. Психички сам се разболела. Од те ноћи не могу да спавам. Лечим се на психијатрији. На сваки шум се узнемирим, трчим на терасу, имам осећај да ће ми то поново урадити. Психички сам тотално пропала. (Јела Дељанин на суду)

Сав ужас који су они проживели те ноћи, није био довољан да током судског процеса заслуже бар елементарно поштовање учесника поступка.

Прво су их пустили из притвора

Дугогодишњи председник Општине Гроцка, мултимилионер и локални моћник који се у овом делу Београда о свему питао, Драгољуб Симоновић, ухапшен је релативно брзо, месец и по дана после злочина. Пре нове 2019. године је ухапшено троје осумњичених за организовање и паљење куће. Све је деловало да ће бити брзо завршено.

Симоновић је пуштен из притвора почетком марта 2019. Двојица оптужених, Александар Маринковић Клоки (према оптужници, бацио Молотовљев коктел у кућу) и Игор Новаковић (ангажовао Маринковића, према оптужници), изашли су пре тога.

Оптужена екипа раније се бавила пребијањем, пљачком, диловањем марихуане, била је укључена у породично насиље и покушај убиства.

Милан Јовановић изјављује да се не осећа безбедно, да му Симоновићева ћерка фотографише спаљену кућу, да поново постаје мета. Неколико дана касније добија полицијску заштиту.

Тог свог комшију Симоновића је одмах после пожара Јовановић оптужио да је наручио паљење куће због текстова које је на порталу Жиг инфо објавио о корупцији, криминалу и малверзацијама општинским новцем.

Јовановић је одмах тужилаштву, полицији и медијима рекао да је и раније добијао претње од Симоновића, да су општинске инспекције хтеле да му сруше кућу, да су му инспектори на основу лажних налога искључили воду и канализацију.

О претњама је пре подметања пожара писао Влади Србије и председнику Александру Вучићу. Тада није добио одговор. После паљења куће, Вучић изјављује да „партијска књижица неће никога заштити“ и да ће „насиље бити веома оштро кажњено“, али и да мисли да је део оптужби Јовановића против Симоновића лажан.

Полицајац из Гроцке Владимир Михаиловић признао је тужилаштву да га је унајмио Драгољуб Симоновић да “му реши проблем са новинаром” и да је за „решавање проблема“ ангажовао ситног зеленаша Игора Новаковића. Касније је на суђењу тврдио да му је исказ узет под притиском, али му суд није поверовао.

И после тог признања, Драгољуб Симоновић остаје председник Гроцке и функционер СНС – тек је 20. марта, више од три месеца после злочина, прихваћена његова оставка.

Време на слободи после притвора користи активно. Милан и Јела због њега и даље немају мира, а ни Жељко Маторчевић, уредник портала Жиг инфо, који добија серију тужби, прети му се…

Симоновић је са својом супругом био код мајстора који је радио на рашчишћавању моје куће и питао га да ли је заиста изгорело све у кући. (Милан Јовановић)

• Веровали или не

• * У славу свог председника, Општина Гроцка је осам дана пошто је новинару Јовановићу подметнут пожар донела одлуку да улица у којој оптужени за овај пожар Драгољуб Симоновић живи и у којој његова браћа имају куће промени назив у – Улицу браће Симоновић.
• * На Светски дан слободе медија, на адресу изгореле куће у Врчину новинара Милана Јовановића, стигла је тужба Драгољуба Симоновића у којој он тужи Јовановића, уредника портала Жиг инфо Жељка Маторчевића и бившег комуналног инспектора Оптшине Гроцка Срећна Васића за наношење душевне боли.
• * Драгољуб Симоновић је против Жељка Маторчевића и Милана Јовановића поднео 16 тужби само месец-два после паљења куће и тражио 4,8 милиона динара због текстова који су о њему објављени на порталу Жиг инфо.
• * Милан Јовановић морао је да плати 13.000 динара пореза за кућу која му је спаљена и у којој због тога није ни могао да живи пола године.
• * Нисам хтео да злоупотребим службени положај и пишем пријаву за изливање канализације из дворишта Милана Јовановића, јер то није тачно. Сумњам да сам због тога и остао без посла у својој 62. години (комунални инспектор Гроцке Срећко Васић)
• * У истом дану 21. јануара било је заказано чак четири суђења у којима је протагониста Драгољуб Симоновић – њему због паљења куће и три у којима он тужи новинаре.

А онда су на сцену ступили адвокати, спремни на све. Заиста на све

Суђење због паљења куће Милана Јовановића и Јеле Дељанин почиње у Другом основном суду у Београду опструкцијом. Она обележава цео ток вишегодишњег суђења, које су оптужени и њихови адвокати развлачили колико су год могли.

Тек крајем маја је одржано прво рочиште – митингом у згради суда.

Драгољуб Симоновић је испред сале дочекан аплаузом страначких присталица, сарадника, рођака, међу њима и комшија брачног пара који је остао на улици после пожара.

Остаће то један од најсрамнијих момената у Србији двехиљадитих – аплауз локалном моћнику оптуженом за спаљивање куће због текстова који су о њему написани.

Као и аплауз још једном локалном шерифу, Милутину Јеличићу Јутки из Бруса, осуђеном за серијско сексуално узнемиравање.

Суд је обавештен да је оптужени Александар Маринковић нестао. За њим је расписана потерница и предмет против њега раздвојен.

Милан и Јела су у међувремену морали да се врате у кућу, тек напола реновирану и неопремљену за нормалан живот. Нису више могли да плаћају изнајмљивање стана. Помоћ која је до тада прикупљена није била довољна да покрије све трошкове које је брачни пар имао у изнајмљеном стану и за реновирање куће. Држава и даље не жури да помогне, има преча посла.

Осећам се одбачено као грађанин, као да нисам грађанин Гроцке, Београда и Србије. Слободе медија нема у Србији, новинари су грађани другог реда. (Милан Јовановић)

„Апсолутно не, у целости“, одговара Симоновић на питање судије да ли се осећа кривим по тачкама оптужнице. Владимир Михаиловић, Игор Новаковић и Александар Маринковић кажу да прихватају делове оптужнице.

Првих годину дана суђење не одмиче од почетка. Питање је да ли би до данас имали првостепену пресуду да није било судије Славка Жугића, одлучног да процес заврши пре одласка у пензију.

А баш је то циљ одбране, да његово пензионисање у марту 2021. дочека без пресуде. Славили би ту пензију, Гроцка би на ноге устала. Онда би процес трајао још неколико година. А тек ако би се нешто десило Милану и Јели… Гроцка би се тресла од славља.

Година прође, суђење никада. Држава – Град Београд, Општина Гроцка, Република Србија – окрећу главу.

Ана Брнабић, истина, обећава помоћ Милану Јовановићу, позива га и на састанак почетком августа 2019.

Али шта ће она слабашна наспрам локалних моћника и независног судства.

Општина није дужна да му помогне. (Симоновић)

Ај што мисли да нема ту ко шта да му помаже, него Драгољуб Симоновић пред судом тешко вређа Милана Јовановића. Назива га „алкосом“, „ноторним лажовом“, „декицом који је изгубио утицај“.

Психијатри и други проучаваоци друштвене патологије имају шта да науче пратећи овај процес.

„Не суди се овде Јовановићу“

Жиг инфо објављује снимак како Драгољуб Симоновић прети новинарима да ће их „омлатити“ и „очистити“.

Тужиоцу Предрагу Миловановићу у судници прети да „може да му се деси да после овог процеса неће више радити тај посао“. Миловановић то види као напад на јавно-тужилачку организацију.

„Не суди се овде Јовановићу“, реагује судија Жугић после напада и тешких увреда одбране и оптужених.

Јовановић прича да му је прошле године неко нудио мито да одустане од оптужби на рачун Драгољуба Симоновића. То је потврђује и његова супруга. „Милан га је отерао“, каже.

Суђење оптуженима, пише Цензоловка, годину дана после првог рочишта, обележио је мучан осећај да се суди жртвама због начина на који су их адвокати Драгољуба Симоновића испитивали. Тужилац је то назвао „иживљавањем“ и „инквизицијом“, а судија „вређањем интелигенције“.

Стојим тако, плачем, бедна, јадна. У моменту сам имала жељу да улетим у ту ватру. Да изгорим са том кућом. Одједанпут останете без игде ичега. Само у пиџами, боса, у дворишту. (Јела Дељанин)

Нека од питања Симоновићевиг адвоката:

– Како сте имали дупло више завеса него прозора?

– Да ли сте држали дупле завесе на прозорима?

– Да ли сте имали и дупле гарнишне и чували их на тавану?

– Бацате нове телевизоре, а гарнишне чувате?

– Ако толико воли гоблене, зашто их држи у ормару?

– Зашто сте купили телевизор пре пожара?

Судија Жугић мора да објасни како сви имају више завеса, да је нормално да имају резервне када се једне перу.

„Штета се утврђује на основу тога колико је потребно уложити да би се имовина вратила у пређашње стање. Не може да се угради греда стара 30 година, мора нова. Немојте да нам вређате интелигенцију“, мора да каже судија Жугић.

Суђење споро, споро одмиче. Рочишта све мучнија и мучнија. Траје, траје иживљавање над двоје старих, болесних људи. Користе се сва средства. Небитно колико су увредљива или банална.

Којим се путевима долази до тога да мучиш жртве увредљивим питањима безначајним за утврђивање висине штете настале после пожара?

Зашто је битно колико је гоблена изгорело?

Да ли је требало бацити гарав, смрдљив и надимљен кревет који је натопљен водом дуго стајао на зими или га је требало опрати?

Адвокатска комора се није огласила.

Дошло ми је да пропаднем у земљу док су нас понижавали и исмевали све што смо стицали 40 година. Повраћало ми се. Не знам како ћу да издржим даље суђење, ни психички, ни физички. (Јела Дељанин)

Да ли је у Кодексу професионалне етике адвоката оправдано то када током суђења жртве додатно дотучете? Онако – питањем у главу? Па у стомак.

Или када одбрана позове свог вештака да процени вредност радова на кући, а он лоше сабира, прави се да заборавља, искривљује истину да би задовољио свог клијента?

Највећи део суђења на оптуженичкој клупи провели су, у ствари, Милан и Јела.

Никад у животу, као на овом суђењу, нисам чуо више увреда на свој рачун, а онемогућено ми је да на њих одговорим. (Милан Јовановић)

Две године после

Одуговлачење и опструкција поступка доводи до циља: на двогодишњицу паљења куће и годину и по од почетка суђења нема ни првостепене пресуде. До децембра 2020. имамо 12 одложених и 11 одржаних рочишта.

„Таква тактика одбране примењивана је и у случајевима мафијашких организација какав је земунски клан и група Дарка Шарића. То указује на сличност поступања мафије и оптужених за напад на Јовановића, пре свега Симоновића, који је био функционер СНС-а“, објашњава новинар тадашњег НИН-а Вук Цвијић.

У јануару 2021, после још једне опструкције, Милан Јовановић, који дише све теже, каже да не зна да ли ће дочекати крај суђења:

„Њима није циљ да докажу своју невиност јер су свесни да не могу да одбране неодбрањиво. Њихов циљ је да се овај судски поступак не заврши.“

Покушава се и са изузећем судије Славка Жугића. Да је то прошло, две године суђења би биле поништене и суђење би морало да крене из почетка.

После одбијања изузећа судије, адвокатица Зора Добричанин Никодиновић, „због пристрасности“ тражи изузеће председника Другог основног суда. И Вишег суда. Понесена идејом, додаје: „свих у овој згради“, мислећи на Палату правде. Нек иде живот, кад је бал, нек је маскенбал – цела држава да се изузме!

Нешто више од месец дана пре пензионисања, судија Жугић неким чудом и својим умећем окончава поступак. У емотивној завршној речи, тужилац Миловановић каже:

„Господин Милан Јовановић ме је надахнуо као новинар јер је као храбар човек пружио пример нама младима, одлучивши да се бори оштрим пером и пркосном речју за своју истину и правду.“

Судија Жугић 23. фебруара 2021. саопштава да бившег председника Општине Гроцка Драгољуба Симоновића осуђује на четири године и три месеца затвора, Владимира Михаиловића на четири, а Александра Маринковића на четири године и три месеца.

Тужилац Миловановић најавиљује жалбу, тражио је осам година за Симоновића.

Отежавајуће околности, према пресуди, суд види у томе што је Симоновић „кривично дело извршио из ниских побуда, ради опомене оштећеном Милану Јовановићу да престане да се бави истраживањем његовог рада на позицији председника Општине Гроцка, да је након извршеног кривичног дела показао лош однос према жртви“.

Одбрану окривљених све то не додирује. Каква год пресуда да буде, пашће на апелацији, кажу.

И да видиш – пашће.

Ако сте мислили да је ту крај изненађењима…
На сцени се онако хамлетовски појављује не баш често видљиви дух из тужилаштва. Док оптимизам због доношења пресуде траје пар месеци, док се чека одлука Апелационог суда, коме се жале и одбрана и тужилац, државна тужитељка Загорка Доловац доноси одлуку којом спречава заменика тужиоца Предрага Миловановића да брани пресуду.

Милан је огорчен, Миловановић забринут.

Сви који су пратили поступак, а нису адвокати и они којима је Симоновић запошљавао фамилију, па за њега митингују, виде да је до првостепене пресуде дошло пре свега захваљујући ефикасном заменику тужиоца Предрагу Миловановићу и незаустављивом судији Славку Жугићу.

Ускоро се сазнало да је овом предмету требало скоро четири месеца да буде експедован из основног суда у Апелациони суд. То се десило тек у јуну, нису се сетили да ангажују Глово. Мада би и неки пензионер брже уручио.

Рекло би се да се онда бацило на рад али… Ни у децембру 2021, три године након злочина, шест месеци после добијања предмета, ни гласа од апелације.

Било је, ипак, добрих вести: редакција портала Жиг инфо после четири и по године је добила струју, која им је, из нејасних разлога, исечена 2017. Прикључак им омогућила ЕДБ Младеновац, пошто је ЕДБ Гроцка одбила.

Невероватно, да ми у 21. веку честитате прикључење на струју. (Жељко Маторчевић, уредник Жиг инфо)

Тако новинари Жиг инфа, као и сав остали свет, на својим рачунарима виде да 24. децембра Апелациони суд укида пресуду и предмет враћа у првостепени суд.

Државно веће тужилаца одлучује да заменику јавног тужиоца Предрагу Миловановићу ипак омогући да заступа оптужницу на поновљеном суђењу, које треба да крене 24. фебруара 2022.

А сад – све из почетка

Не треба ни рећи да је, због опструкције, па још једне, па још једне… почетак одложен за септембар.

А онда све из почетка – малтретирање жртава, омаловажавање, стављање на стуб срама…

Истовремено, таблоиди воде кампању дискредитовања тужиоца Миловановића због његовог истражног рада који је довео до тужбе против Драгољуба Симоновића. Да се Симоновићеви митингаши у згради суда не осете усамљено.

Некако баш у то време, и одбрана тражи изузеће тужиоца. То јој ипак не пролази код новог судије, Луке Пантелића. Не дозвољава ни да се издвоје признања двојице оптужених да су, по налогу Симоновића, учествовали у организовању паљења куће Јовановића, као што одбрана упорно тражи.

Други основни суд по други пут доноси пресуду и 20. марта 2023. још једном осуђује оптужене – овај пут на укупно 17 година затвора.

Драгољуб Симоновић добија више него први пут – пет година, Владимир Михаиловића четири, Игор Новаковић три и по, а Александар Маринковић, као директни извршилац, четири и по године затвора.

И поново се сви жале Апелационом суду.

Завршница која то није

Тек годину дана касније, трочлано судско веће Апелационог суда ће одлучити о судбини процеса – председник Милимир Лукић, известитељка Оливера Анђелковић и чланица Маја Илић.

„Најтеже ми је кад се сетим како су аплаудирали Симоновићу зато што ми је запалио кућу… Волео бих да се коначно огласи тај Апелациони суд са неком пресудом. Да ли ће да потврди пресуду и казну или ће окривљене да ослободи одговорности, не знам. Можда ће им и дати још бензина за неке нове коктеле. Знам једино да у држави која је неправедна, нема правде”. (Милан Јовановић)

Апелациони суд ће имати јавну седницу 27. и 28. марта, на којој ће судско веће саслушати жалбе учесника процеса. После тога ће донети правоснажну пресуду.

 

 

Перица Гуњић, *Аутор је главни уредник портала Цензоловка
Безбедни новинари

Насловна фотографија: Милан Јовановић у спаљеној кући (фото: Славко Ћурувија Фондација / Марко Рисовић)