Почетна » Дан када је патријарх Павле помогао студентима да „помере“ кордон у Коларчевој

Дан када је патријарх Павле помогао студентима да „помере“ кордон у Коларчевој

од Други Пишу
0 коментар

На данашњи дан, пре тачно 26 година, на „великом кордону“ у центру Београда дошло до симболичне победе студената и народа у одмеравању снага са Милошевићевим режимом. На температури која је углавном била испод нуле, студенти београдских универзитета успели су да у Коларчевој улици непрекидно стоје више од седам дана, тачније 178 сати и 24 минута, наспрам кордона полицајаца у пуној опреми за разбијање демонстрација.

Полицијски кордон, постављен 19. јануара увече код палате „Албанија“, онемогућио је пролазак протестне колоне студената, који су претпоставили да ће се поновити већ два пута виђена ситуација у којој полиција прекида блокаду око један сат иза поноћи. Те ноћи кордон се ипак није склонио, па су студенти одлучили да остану у Коларчевој, не слутећи да ће „игра нерава“ потрајати читавих недељу дана и да ће главну улогу у „померању“ кордона одиграти нико други до – патријарх Павле.

Повод за тада већ двомесечни студентски протест био је покушај режима Слободана Милошевића да фалсификовањем записника са другог круга локалних избора 17. новембра 1996. године оспори победу опозиционе коалиције “Заједно” у више од 40 општина у Србији, као и у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу. Избили су најпре грађански, а два дана касније и студентски протести.

„Народни гнев брзо је превазишао очекивања вођа опозиције – стотине хиљада људи демонстрирало је широм Србије. Када су устали и студенти пет државних универзитета, протести су добили национални карактер. Јесење кише и хладни дани нису поколебали демонстранте у намери да се супротставе крађи избора“, каже за портал Н1 историчар Чедомир Антић, један од најактивнијих учесника Студентског протеста 1996/97, присећајући се догађаја који је означио прекретницу у четворомесечним студентским демонстрацијама.

Током децембра 1996. и прве половине јануара 1997. режим је на једној страни попуштао, делимично признавао изборе и преговарао, а на другој слао полицију на народ, забрањивао демонстрације, спречавао кретање грађана.

„Врхунац те његове тактике био је контрамитинг 24. децембра, када је планирано да се у Београду окупи пола милиона Милошевићевићевих присталица. Међутим, контрамитинг је лоше прошао, окупило се тек десетак одсто од очекиваног броја његових приврженика и чак око шест пута више опозиционара. Полиција је једва некако омогућила говорницима из режима да са закашњењем одрже говоре. Тог дана један опозиционар је убијен, а други тешко рањен.“

Демонстрације су након тога добиле на снази, па је Милошевићев режим почео да забрањује опозиционе протестне маршеве. Исто је чинио и са студентским шетњама. Студенти су на кордоне полиције са панцирима и шлемовима одговарали на различите начине.

„Једном су шетали као затвореници испред кордона у блокираној Кнез Михаиловој. Други пут су заједно са грађанима играли и певали на пешачком прелазу код хотела Москва када би се на семафору упалило зелено светло за пешаке, а полиција је неколико сати толерисала тај перформанс. Сутрадан су премлатили више десетина грађана, а батине је добила и дванаестогодишња девојчица.“

После Нове године кордони су били постављени око Платоа и Филозофског факултета. Први пут демонстранти су чекали пред полицијском блокадом и после неког времена дозвољено им је да прођу „медијском рутом“ шетње, која је подразумевала пролазак поред Радио-телевизије Србије, Радио Београда и Политике, уз громогласно негодовање и салве звуждука.

„Други пут студенти су заустављени у Коларчевој улици и задржани тамо до један сат ујутро. Тада је полиција била бројнија и већ је било очигледно да се спремају да изврше напад и растерају нас. Појавио се тада и митрополит Амфлохије, који је у врло напетој ситуацији заједно са студентима сео на ледени асфалт, па се полиција ипак повукла.“

У недељу, 19. јануара око 18 сати полиција је по трећи пут зауставила студенте на крају Коларчеве улице.

„Полицајци су почели да се смењују у кордону на свака два сата. Очекивали су да ће се демонстранти после неког времена разићи. Уз смањење интересовања за демонстрације, рачунали су на то да ће локализовати простесте на неколико факултета и њихову околину.“

У то време, како каже, студенти су веровали да „само упорност и сталне промене тактике“ могу да омогуће победу протеста.

„Под превеликим утицајем стварних и умишљених поука ранијих протеста из 1991. и 1992, које смо сви ми већином пратили као средњошколци, чували смо се исхитрених споразума, братимљења са опозицијом и некаквих драматичних потеза. Наша одлука је била да том приликом не ризикујемо, да током вечери позовемо студенте да се разиђу и да се сутрадан поново окупимо. Делегација Главног одбора и председавајући Иницијативног одбора, који је био нека врста владе протеста, у јавности тада мало познати Миодраг Гавриловић, чекала је пред мердевинама којима се требало попети на џип са озвучењем.“

Скупштина побуњених студената састајала се сваки дан

У време када је почео „велики кордон“ Чедомир Антић је био председавајући Главног одбора Студентског протеста, неке врсте скупштине побуњених студената три београдска универзитета (БУ, Универзитет уметности и Универзитет Браћа Карић). Деловао је по принципу конвента, имао је 76 чланова – по два представника сваког факултета и шест виших школа.

„Од формирања Главног одбора па до краја протеста, током безмало четири месеца, то тело заседало је искључиво са кворумом сваки дан – прескакање дана за седнице или прекид услед недовољног броја представника студената били су ретки изузеци“, поносно истиче наш саговорник.

Када је дошао ред да се окупљенима обрати вођство протеста, присећа се, остао је сам испод мердевина.

„Чудна је младост, почео сам да се пењем уверен да преношењем одлуке ГО и ИО вршим некакву свету дужност према демократији и победи. Од те намере одвратио ме је Чедомир Јовановић, члан Иницијативног одбора, који је у том телу представљао целокупан Универзитет уметности. Био је у то време доживљаван као некакав ‘краљ‘ протеста. Омражен код већине првих вођа, имао је иза себе стабилну већину у Главном одбору који је сâм једва и преко воље поштовао, а током седница углавном је нервозно шеткао испред првог реда клупа. Јовановић ме је замолио да мало сачекам, а онда ме је питао да ли заиста мислим да постоји већина за нашу одлуку када се шест или седам њених најгорљивијих поборника уплашило да је објави. Слегао сам раменима и умешао се међу окупљене.“

У наредних неколико сати кордон се претворио у прави карневал, а јутро после те мразне ноћи дочекало је много веселог и разгаљеног света.

„Следећих дана кордон је постао заветно место српске демократије. Свако ко је држао до себе дошао је да ‘буде са студентима‘. Академик Матија Бећковић предлагао је пред окупљеним полицајцима да пошаљемо планинаре да се попну на оближњу палату ‘Албанију‘ и да то буде наш ‘прелазак преко Албаније‘. Бећковићев колега Љубомир Симовић показивао је ципеле које подерао шетајући за слободу и демократију. На кордон су долазили архијереји СПЦ, књижевници из иностранства, глумци, музичари, концептуални уметници – један се по оној зими чак скинуо наг пред кордоном.“

Кад су пензионери хранили промрзле и гладне студенте

Како је време одмицало, студенти који су стајали пред кордоном добијали су све више хране, воћа и слаткиша које су доносили грађани, углавном пензионери.

„Моја баба и њена комшиница заједно су тролејбусом донеле десет литара телеће чорбе, све са тањирима, салветама и есцајгом.“

„Плави кордон“ у Коларчевој постао је својеврсна дискотека на отвореном, а музику је уређивао студент менаџмента Миша Релић.

„Дешавало се и да погреши – пустио је једном песму Жељка Самарџића који је у то време градио каријеру на режимском шунду, телевизији Пинк, која тада још није имала информативни програм. А и песма је говорила о удварању старијег човека девојци од 25 година, па су се окупљени студенти заталасали у незадовољству и заљуљали високи џип са платформом за звучнике и говорнике изнад крова. Песма је прекинута, а протестни ди-џеј се после тога грозничаво извињавао.“

Кордон је опстајао, иако се чинило да режим има стрпљења и да себи може да дозволи да он траје унедоглед.

„Повремено смо организовали споредне шетње. Изненадили бисмо полицију у три ујутро тако што би велика група студената дошла из правца Улице краља Милана, или би се у неко недоба окупили и демонстрирали негде на Дорћолу. То је јако нервирало поједине наше саборце, а посебно Чедомира Јовановића који је био уверен да је неопходно издржати и пазити да не буде премало студената испред кордона. Јер смо после неколико мразних дана и ноћи били управо очајни. Једног јутра колега из Главног одбора избројао је свега 56 студената пред кордоном у коме је са резервама стајало знатно више полицајаца.“

Један брат међу вођама протеста, други у кордону

Члан Иницијативног одбора Оливер Дулић био је срећан да има два рођена брата, а судбина је удесила да се један од њих, који је био полицајац, нађе у кордону. Рођена браћа, а на супротним странама. Остаће забележено да се Оливеров брат, у полицијској униформи, фотографисао са студентима.

„То чудновато опште национално помирење, та катарза преко студената – ‘деце‘ – био је највећи феномен ‘великог кордона‘. Пријатељ мога оца, добри фармацеут слабашних живаца, због чега га вероватно и нису примили у тајновиту јединицу УДБ-е (којој су припадали његов отац-партизан и брат који је ратовао као пуковник у Аркановој гарди), дошао је и био с нама дуже него већина његових вршњака. Поглед му се срео са полицијским официром који је доводио смену на кордон. Међусобно шкргутање зубима је чак и за мене било изненађење“, препричава саговорник портала Н1.

После пет-шест дана општи утисак је био да „забава“ у Коларчевој полако јењава. Спас је дошао ненадано.

„Од почетка протеста постојао је изванредан однос између студената и Српске православне цркве. Не знам да ли је неко замолио врх СПЦ или је предлог дошао од њих, али је група архијереја предложила да на Светог Саву ујутро, преко Коларчеве улице прође литија која би пошла од Саборне цркве, а за циљ имала Храм Светог Саве на Врачару. Наводно су, да их режим не би прозрео и некако спречио у томе, скривали своје намере тако што су се у Патријаршији о свему томе договарали на грчком. Предлог је прихваћен, све је чувано као ‘тајна‘, иако су уочи Светог Саве о томе знали сви чланови Иницијативног и Главног одбора Студентског протеста.“

Када је те вечери после вишесатне седнице Главног одбора дошао у Коларчеву улицу, чинило му се, како каже, да је „у бајци о Пепељузи“.

„На мразној вечери, уочи поноћи, све је било пуно. Око мене је био достојанствен, лепо обучен свет, чини ми се свих годишта. Поред српских застава на ветру се извијала бела застава на којој је Свети Георгије убијао аждају. Када је на дигиталном сату који је стајао над стубовима с леве стране Коларчеве објављено да је дошла поноћ и започела ученичка и студентска слава, из хиљада грла заорило се „Боже правде“, а потом и Химна Светом Сави. Био је то један од звезданих тренутака мог живота.“

Кордон није чекао литију, повукао се усред ноћи

Атмосфера у ноћи између 26. и 27. јануара била је прилично опуштена и пријатна, није се очекивао сукоб са полицијом.

„Сви смо рачунали да ће уочи доласка патријарха и литије кордон бити повучен. То је требало да се догоди, колико се сећам, око осам сати ујутро. Тако је већина нас и подесила сопствена ‘дежурства‘. Одлучио сам да читаве ноћи будем на кордону. Око три ујутру са пријатељима сам отишао на чај у оближњи клуб који је радио целе ноћи, а после смо продужили на пљескавицу код Скадарлије. Још сам јео када смо надомак Коларчеве улице, долазећи из правца Трга Републике, зачули вриску и цику. Нисмо могли да разаберемо да ли је реч о јецајима или усклицима. Бацио сам земичку високо у ваздух и потрчао као без душе. Коларчева је играла!“

Полицијски кордон се повукао на необичан начин – део полицајаца се склонио, а део је збуњено остао да стоји.

„Неки од одушевљених студената тада су око преосталих полицајаца играли и певали. Без организације и јасног плана, било је тешко задржати студенте на месту где је претходних недељу дана непрекидно стајала полиција. Стотинак студената одвојило се да пође у протестну шетњу. Била је то добра идеја. Тек што смо пошли, неко је почео да трчи. Јурили смо колико нас ноге носе и викали све до Славије. Тек тамо смо се некако умирили, а убрзо је наш број достигао неколико хиљада јер су нам успут прикључивали грађани.“

Поворка одушевљених студената и грађана за тили час се нашла код Панчевачког моста, одакле је изокола кренула назад ка Коларчевој улици, само да би потрошили тих неколико сати до доласка литије.

 

„Када је тог јутра дошла литија на челу са патријархом Павлом, од мноштва које се окупило нисмо могли да му приђемо. Неки су процењивали да је тога дана за патријархом ишло око 100.000 људи, неки су помињали чак и 300.000 грађана. Чекао сам неких пола сата, па се укључио у литију која је ишла полако, у тишини, без знамења. Када сам се попео на врх улице Светог Саве непрегледно мноштво притисло је Улицу краља Милана до зграде Албаније и није му се видео крај.“

Никола Којић  Н1

Можда ти се свиди

Оставите коментар