Радио сам на каси 20 дана, ни дан више. Познајем само једну особу с краћим стажом од овог и то је мој деда, који је после првог изласка из рударске јаме бацио шлем и више није ушао у лифт.
Ја сам се задржао до првог боловања, које је по закону било плаћено. Након 10 дана сам оздравио, вратио се и рекао да не могу више то да радим. Шефица ме је питала да ли је све у реду, а ја сам само рекао да не могу више. Чак ни данас, после више од годину дана, ја не знам шта је био тачан разлог мог незадовољства. Имао сам сјајну шефицу, која је умела да ме похвали, а имала је и савршен начин да упути критику. Колеге на послу су биле сјајне. Муштерије су ме волеле, а и мени је неколико њих било симпатично. Међутим, није то било за мене, а мислим да то тешко може да буде посао из било чијих снова.
Не могу да ти откуцам цигаре после, стани у ред! Фото: Д. Божић
Прво у продавницама ради много мањи број људи него што је потребно. Знам да је слична ситуација и у другим професијама, али је то овде баш језиво. То кад видите неког да пије кафу и пуши испред продавнице обично значи да претходна три сата није стао. Што је мања радња, то процентуално има мање радника него што је потребно. Дакле, подразумева се да радите више послова и да остајете дуже од осам сати.
Други проблем су муштерије. Знам да радња не може без њих, али некад су заиста немогући. Знате они би само да узму цигаре уз речи: „Хајде, молим те, журим, имам тачно новца, па ми дај кратки светло плави…, а после откуцај“. Добро је да неко није измислио 101 врсту цигарета, коју ја прво треба да пронађем, а онда да запамтим, па да је откуцам кад оде и она пета особа у реду која је напунила корпу. Дакле, сви ми имамо само две руке и један мозак. Замисли уђеш код лекара, док он прегледа неког, јер ти би на брзину, само да ти види грло, а сви људи који чекају могу ту до сутра. Дакле, стани у ред као и сви остали.
Киша нас излуђује, Фото: Профимедиа.рс
Трећа мука је киша.
Ја: Молим Вас, оставите кишобран да вам не смета.
Особа: Не, не смета ми.
Ја у себи: Ма боли ме уво да ли ти смета, то је само био фин начин да ти кажем да оставиш ту кишобранчину да ми не би капао по радњи.
Већ смо навикли да смо сви шунтави када падне киша, али је то тренутак када ја не знам шта ћу пре. Да ли да скупљам воду по радњи, да ли да куцам на каси или да пуним раф. Верујте свака кап нам значи и зато оставите кишобран на место.
Четврто је то што ја нисам само касир. У уговору може да вам као позиција пише шта год, али такође пише да пословођа од вас може да захтева још ствари, које су у складу с делокругом рада. Притом то није некакав хир пословође, то је последица прве ставке. У мом случају то је значило да сам задужен за цео раф који се налази испред мене, а то значи да у њему производи морају да буду поређани под конац и да од магационера тражим да ми спусти одређене производе. Такође се код мене налази и свеска с роковима. Све што се ставља у рафове има свој рок, а ја морам сваки да запишем и проверавам, како се не би десило да на полицама остане нешто чему је истекао рок.
Плата је мизерија, Фото: профи медиа.рс
Пето је чињеница да су плате мизерија. Продавци у радњи у којој сам ја био успевали су да дођу до 30.000 динара и то ако раде на државне празнике, када се плата увећавала, пошто је све било по закону, а то је реткост. Притом су радили осам сати дневно, шест дана у недељи. Питате се како то може, па тако што пише да радимо седам сати дневно. Оно што је у овом случају била позитивна ствар, јесте да смо сви били уредно пријављени по закону о раду, што је такође реткост. Наравно не звучи мало наспрам стања у Србији, али понављам да то важи за ову радњу, а да у неким плате једва прелазе минималац.
Шесту муку нам стварају лопови. Морамо да мотримо на њих, јер све што нестане из радње је наша одговорност и биће нама одбијено од плате.
Заиста нам увек треба ситно! Фото: М.Митровић
Седмо место заузима новац. Ми радимо са доста новца и када вас питамо за ситно не радимо то зато што нам је досадно, него нам сића заиста треба. Ништа није горе, него када ујутру уђете с 1.000 динара да купите хлеб и млеко. То што вам кусур враћамо новчаницама од 50 и 100 динара, није да бисмо вас казнили. Та сића је оно за шта се борила цела претходна смена. Када завршимо свој осмочасовни рад, пре него што одемо ми морамо да пребројимо новац, а пре тога да оставимо депозит. У сваком тренутку у каси мора да буде најмање 5.000 динара. Морамо да га бројимо за касом и за то нам треба три до пет минута, ако нас не бисте прекидали својим паметним упадицама и питањима.
Дакле, све то су били довољни разлози за незадовољство, а верујте било их је још гомила. Тих 20 дана сам издржао насмејан. Био сам љубазан и свакоме рекао добар дан и довиђења, али не знам како бих изгледао да сам остао дуже. Не желим да оправдавам своје некадашње колеге и колегинице, желим само да кажем да их разумем. Међутим, драги касири и касирке, некада се насмејте и будите љубазни бар према нама који вам пожелимо добар дан. Верујте ми, није тешко, а много значи када се купци код колега распитују где сте и када вас питају када ћете радити, да би дошли да пазаре у вашој смени.
