Са плафона љушти се малтер, купатилом се шири буђ, врата се „закључавају“ везивањем канапа за кваку, а од тоалет папира, убруса и сапуна, наравно нема ни трага, овако изгледају мокри чворови у амбуланти за дечју оториноларингологију (ОРЛ) и максилофацијалну хириргију Универзитетског клиничког центра Србије (УКЦС), а ни купатило Клинике за ОРЛ, за најмлађе оболеле, није у бољем стању, што се јасно види на снимцима и фотографијама које су нам послали читаоци, чија су деца пацијенти ових установа.
Ако су санитарије у клиникама један од најбољих показатеља хигијене, а тако и односа државе према пацијентима и здравственом систему, онда слике које свакодневно виђамо у болницама широм земље, у којима се лече најтеже оболели, сведоче о чињеници да је одржавање болничких зграда, њихових соба, кухиња и тоалета, као и улагање у хигијенске услове, али и пријатнији амбијент који приличи човеку, последња рупа на нашој финансијској свирали.
„Све се распада. Ове старе зграде Клиничког центра су као кулисе за филм страве и ужаса. Нова зграда Клиничког центра је прелепа, модерно опремљена, али велики број клиника је и даље у старим објектима, где се лече одрасли и деца. На ОРЛ су заменили улазна врата, ставили су нова, ПВЦ и прозоре, да споља делује сређено, а фасада им пада и унутра је катастрофа. Наша ћерка лежи на ОРЛ клиници од понедељка, лекари су сјајни, али болница је на ивици распадања. Тоалети за децу су као у јавном WЦ-у, врата закључавамо тако што везујемо канапчић за кваку, јер кључа нема, а и брава не ради. Не могу да замислим да у некој приватној установи буде овакво стање у купатилу, али ето овако је за нас који се лечимо на књижицу. Ми ћемо овде бити неколико дана, а лекари и сестре морају да долазе да раде сваки дан у овим пропалим објектима“, прича за Нова.рс М. К. (38), мама девојчице која се лечи на Клиници за ОРЛ УКЦ Србије.
У амбуланти ОРЛ, која се налази у другој згради, ситуација није ништа боља. У тоалету у којем је одвојен део за децу и за одрасле, стање малтера на зидовима, влаге по ћошковима и недостатак основног хигијенског материјала, јасно показују да је ситуација више него забрињавајућа и да су услови на нули.
„Не смемо да остављамо тоалет папир, ни убрусе, чак ни сапун у тоалетима, јер краду. Кад било шта оставимо, да пацијенти имају када им затреба, све нестане. Да ли неко од њих однесе или непознати људи улазе на клинику и носе, не знам, али је тако“, каже једна од сестара из ОРЛ амбуланте.
На самом улазу у зграду, у којој је смештена амбуланта за ОРЛ и максилофацијалну хирургију, пацијенте чека заборављена, попуцала, делимично тапацирана стара клупа, коју остављају за собом док се степеницама пењу према оронулим вратима, која плачу за фарбом, а оболели их морају проћи како би ушли у чекаоницу.
Нажалост, пријемне амбуланте у већини београдских државних клиника, посебно УКЦ Србије, са изузетком нове зграде, неугледне су и неусловне за тешко оболеле, који у њима седе минимум четири, а некад и до седам сати дневно, чекајући да прођу све неопходне прегледе. Осим оронулих просторија, непријатног мириса влаге, буђи са зидова и тоалета који најчешће нису у функцији, мучнину код сваког пацијента који уђе на врата клинике, прво изазове језива гужва и десетине оболелих, који само што не седе једни другима у крилима.
„Осим што зграда изгледа јадно и пропало, гужве су стравичне, чекамо сатима на преглед кад год да дођемо. Заказивање у теорији постоји, а заправо, кад год да дођете, чекаћете. Не разумем зашто уопште идемо по термине, зашто нам заказују кад стално чекамо“, каже Мирослав Ђокић (62), који је на ОРЛ преглед дошао из Ваљева.
Одељења за хоспитализоване пацијенте државних клиника, изгледају тако да већ оболелог човека додатно убију у појам, сивилом, полумраком и штроком која се протеже од приземља до последњег спрата.
Писали смо више пута о најјезивијој чекаоници на Клиници за ендокринологију, чије су фотографије преплавиле интернет, а грађани који никада нису имали теже здравствене проблеме, који би их можда довели и до ове зграде, не могу да се начуде, нити да поверују да такво место постоји и да је намењено болеснима. А на само неколико минута хода, у свом пуном сјају, поносно стоји нова зграда УКЦ Србије, шљаштећи у модерном и улицканом руху. Унутар њених зидова и стакала, пресељено је неколико клиника, укључујући и Ургентни центар Србије. Не знамо међутим, колико ћемо чекати на завршетак изградње њене друге куле, јер све до тада, наши пацијенти осуђени су да сатима седе у поменутим хорор чекаоницама, на чију санацију и реновирање је и бог заборавио.
Јасно је свима да Србија плаче за стручним кадром, да нам недостају специјалисти који би, да их има, знатно убрзали успорену „траку“ за прегледе. Да има савести код надлежних, чекаонице би блистале са новим плочицама и удобним фотељама, сликама и шареним бојама, мирисале на цвеће и освеживаче ваздуха, а сви тоалети били би у функцији, са обезбеђеним папиром, убрусима и сапуном. Гужва би остала само ружно сећање, ако бисмо уместо два, имали по шест специјалиста у свим амбулантама. И колико год тренутно да их има, нама је неопходно тродупло више, јер број оболелих незаустављиво расте, гужве су нам постале уобичајане, а седење од по неколико сати у руинираним чекаоницама пред вратима амбуланти, нормално и подрзумевајуће.
Foto:privatna arhiva Нова.рс
Ана Марковић Нова
