Осмомартовска хистерија на родитељским вибер гупрама је почела! Ко ће да скупља новац, шта ћемо да купимо, да ли ваучере, керамику, накит, мараму, ко прави честитку, па онда расправе „не то, ево ово“… ниже се на стотине порука дневно! Ноћна мора родитеља, знају то добро сви који су у овим групама, што за школску, што за вртићку децу. Али, шта је то што би настанвице заиста желеле да добију за овај празник?
Управо то смо и питали наставнице – да нам кажу каквом се поклону највише обрадују, а шта најчешће добијају.
Учитељица Тања Јовчић из ОШ „Гоце Делчев“ каже нам да је током 30 година дуге каријере било ту свега – од цвећа, преко керамичких фигурица до ташни. Ипак, каже она, њу након три деценије рада ипак нешто друго највише обрадује.
– Највише ме радује кад деца са љубављу праве поклоне од различитих материјала. Не да их купе, већ како направе својим мамама и бакама, тако и мени. Том приликом и одрецитују нешто и захвале се. Знате, после оволико година рада, ситнице су те које ме највише обрадују, јер мени стварно ништа друго није ни потребно – каже нам учетљица Тања Јовчић.
Како додаје, за њу је цвеће у саксијама најлепши поклон, јер онда може заједно са ученицима да га гаји и негује у учионици све до заврштека школске године.
Да цвећа за 8. март никад није доста, потврдила нам је још једна учитељица.
– Сваке године за 8. март, уз помоћ свог супруга, спакујем пун ауто цвећа. Од прелепих букета, до цвећа у саксији, предвних ружа… Постало ми је незамисливо да ми тај празник прође без тога – прича нам Јасмина Радовановић, учитељица првог разреда ОШ „Милоје Закић“.
Каже да су њени ученици ти који чине да тај дан буде посебан.
– Њихова насмејана лица, која ме сваког 8. марта дочекају у учионици и прегршт цвећа на катедри је нешто најлепше, заиста! Углавном их тада почастим бомбонама или неким слаткишем. А, уколико нешто и купе уз то, у реду, ту ми је драго да су јединствени при избору тог поклона – каже нам учитељица Радовановић.
Сличног става била је и Славица Вујић, дугогодишња учитељица у ОШ „Веселин Маслеша“ из Београда која својим ученицима и њиховим родитељима још у првом разреду предочава да не помишљају на скупе дарове када је она у питању.
– Чим добијем прваке, ја родитељима одмах објасним да нема потребе да сакупљају новац и купују ми поклоне. Ја сам у животу увек била става да нико мени не може да купи оно што ја себи могу сама. Букетић цвећа и књига са потписом свих ђака је сасвим пригодан поклон за једну учитељицу – сматра.
Како истиче, свака жена воли цвеће, а књигу ћу прочитати и ставити у своју библиотеку, а „она ће ме увек сећати на моје ђаке“.
– Планирам да наредне године укинем вибер групе јер је све отишло предалеко, па да се враћамо на стари систем у сваком смислу – поделила је учитељица Славица Вујић своја искуства.
Да нису баш све професорке и учитељице тако скромне када су поклони у питању, као и да их не радују само ситнице попут цвета, књиге или честитке, потврдила нам је једна учитељица са Звездаре.
„Без лажне скормонсити, молим“
– Већина мојих колегиница је лажно скормна – каже нам директно: „То поуздано знам из приче са њима. Ја сам искрена и отворено кажем, највише ме радују ваучери за неку радњу у којој се продаје кожна галантерија“, искрена је.
Како каже, некада су деца, одсноно родитељи, сами куповали торбе по свом избору, али је „много боље када добијемо ваучер, па сама могу да изаберем ону која је баш по мом укусу“.
– Пожељни су и ваучери за неку гардеробу, књигу или карте за позориште или концерт. Све је то боље него када деца сама купују поклон – каже за „Блиц“ ова учитељица, која није желела да јој објавимо име.
И професорке на факултету добијају поклоне.
– Дешавало ми се да баш 8. марта имам часове вежби и да ме на столу затекне цвет. То је диван знак пажње који ме увек дирне и обрадује, посебно што то не очекујем и што даривање тим пвоодом није уобичајена пракса у високом образовању. Уосталом, овај дан је посвећен женама и обележава се у знак сећања на њихову борбу за равноправност и боље услове рада, а Радно и социјално право- предмет који предајем, један део своје материје посвећује управо развоју радног права, те је овај дан идеална прилика да поменемо ту борбу и сетимо се свих жена које су и животима плаћале да бисмо ми имали права које оне нису имале- каже за „Блиц“ Марија Драгићевић, професорка Радног и социјалног права.
Јелена Радовановић Блиц
