649
Некад се поигра са тобом
Кад је желиш а у стварности је нема
Кад је има па ти срце прескаче па са памећу не жели договор више
А ти хоћеш да је нема
Увек је желиш
Јер какву год лудост са собом донесе
Она теби бескрај пружа
Непрегледну даљину пред тобом изнесе
Волиш кад ти по лицу као сунчев зрак бије
Кад ти срце крене њеним путем па све поскакује
Али планина некад буде лака наспрам тежине њене
Ваљда јој буде досадно да ти само лепоту своју даје
Па ти мало пркоси а некад сетом показује
Да има и оне која код тебе дуго не траје
И кад нестане ти је потражи
За њеним трагом увек гладан буди
Јер са њом можеш облак и кишу отерати
На јави сан сањати,, бити срећан и кад нема људи
Недељко Савковић
