Зашто свако своје писаније почињем описом дана? Као да ми је понекад потребно да се сетим који је датум и које време живим са којим бременом.
Данас је био дан сећања на једну умрлу особу у мени. Први пут се више продубио разговор двеју душа, чачкало се где се никада не чачка и дођосмо увијено до суштине.
Рекла бих да је реминисценција након 15 година продуктивна, да ми та реч сама по себи није одвратна.Варваризам снобова.
Но, избегавам срж јер је јелте трула била и у зачетку и сада.
Сети се тако моја кума како знам да полудим и будем Антихрист, а ја онако постиђено не могу да повезем зашто некада спољашњи свет промени карактер, понашање, жеље.
Да ли сам једина која је ломила тањире у жељи да их насложи? Безумно повређивала људе који то не заслужују и улазила у слике само да бих их подерала изнутра? Спуштала понос до стола да бих се заштитила од сна? Кршила правило једне часе да ме не би сустигао лед на дну?
Наравно да нисам.
Али се нечији псећи живот не опрашта тако лако.
Након извесног времена, свесна сам да сам шаљући песму „Уходећи комете“ на сасвим тачну и погрешну адресу истовремено изгорела сама у свемиру и ни реп мог усијања није остао.
Након тога сам написала посмртно писмо својој умрлој мени где, цитирам, кажем :“Ако се икада осудим од стране девете себе или деветог другог…запали ми и гроб.Јер разумети је тешко када се трудиш, а волети после свега таквог неког је лицемерје“.
Данас, са 15000 година удаљености нисам разочарана собом јер ништа мање не урадиш када дајеш ништа више од највише.Нисам разочарана ни другима јер нико мање не пружа од оног коме се ништа више од високог не пружи.
Данас само знам да ни нове,тихе,покварене идеје не могу да ме изгоре јер је реп одавно страдао и сада се свемир око прашине зла окреће…
али не и Месец у мени.
АЈША
