Свакодневна вожња градским превозом много говори у прилог овој констатацији.
Београдом саобраћа релативно широк спектар аутобуса – стари, црвени који нас подсећају на ’90, затим жути, такозвани Јапанци, које смо добили на поклон и жуто-плави најновије генерације.
На несрећу свих Београђана, преовладавају ови први споменути. Црвени, зглобни, „издрндани“, са рупама насред, дрвеним седиштима и вратима која никако не могу да се затворе, па самим тим и не дихтују како ваља.
Пожари су људима из престонице постали уобичајена ствар. Није важно ни где иду, ни колико им је потребно – важно је да крену пре времена, у случају да се старомодна шклопоција запали. Тада долази до некаквог дима који шикља из мотора, а несрећа је ако се усред јула затекнете у једном од ”црвендаћа”. Унутра горите ви, споља гори он – дивна једна ситуација.
– Пре неколико дана возио сам се 26-ицом и код ТЦ ”Стадион” бус је стао. Возач нас је само обавестио да не иде даље. У питању је била она жута, дрндава, која није ни обећавала да може да стигне до окретнице. Људи су наравно почели да негодују јер су вероватно имали неке заказане обавезе. Мени само није јасно како могу да дозволе да овакве 26-ице пролазе центром града. То је велика срамота за све нас – каже за Дневно.рс Славољуб Р, пензионер из Београда.
Нажалост, ова линија није усамљена. Троле и трамваји који пролазе строгим центром града никако се не могу похвалити младошћу. Срећом, просек ваде аутобуси на линијама 31, 23, 27. Нови, чисти, са климом која углавном ради.
Аутобус на линији 26 на окретници у београдском насељу Браће Јерковић поливају водом
– Много ми значи кад се из Миријева запутим до центра. Лепо уђем у ову нископодну, још кад упале климу стварно је милина возити се – искрена је наша читатељка Јелена С.
Али, поставља се питање шта је са оним возилима која не пролазе центром, већ саобраћају на периферији?
Линије 302, 303, 304, 305, 306, 307, 308, 309 осуђене су на крнтије, по систему – шта ће њима ови нови до Калуђерице, Гроцке, Болеча…
– Свакодневно се возим 309. Живим на Устаничкој, а радим у Калуђерици. Верујте ми, то је пакао. Уопште не знам како ти бусеви не цркну од старости. Имам утисак да су старији су од мене – жали се госпођа коју смо затекли на окретници.
„Возни парк“ ГСП-а требало би комплетно да се обнови
Исту муку муче и они који би требало да се превезу до Јајинаца, Авале…
– Јесте да постоји ред вожње јер иду као антибиотик, али не вреди, толико су изакани да је то срамота. Сваки пут кад уђем молим Бога да стигнем у једном комаду. А тек кад уђе у кривину, боље да и не препричавам – каже човек који већ годинама има исту муку, али је сада, како каже, више ни не примећује.
До Ресника такође ”крстаре” аутобуси који нису за похвалу.
– Праву реч сте употребили, буквално крстаре. Понекад имам утисак као да по јајима вози и само чекам да неко испадне – прича Марина Ј. из Ресника.
Реално стање београдских аутобуса: Исечена и поцепана крпена седишта, поломљени наслони…
Пошто ГСП никад није имао унифицирани тип возила на београдским улицама деценијама су возили и Енглези, Швајцарци, Чеси, Руси, Шпанци, неки од њих стари и по 80 и 100 година. Сада су на ред дошли Јапанци и Пољаци, а Београђанима је остало да сведоче колико ће опстати.
Не сумњамо да ће нас све наџивети.
