Ово је победа стварних људи, победа обичних људи, победа пристојних људи. Борили смо се против мултинационалиста, против великих банака, против велике политике, против лажи, против корупције и мислим да ће вера у нацију победити.
Ове речи Најџела Фараџа, перјанице покрета који је Британце убедио да је било доста диктатуре ЕУ, нису допрле до ушију оних у Београду који одлучују куда ћемо и како ћемо даље. У ствари, она Европа која се темељи на отимачини, израбљивању и тлачењу недоношчади коју великодушно прима на своју већ пресахлу сису, неће дозволити Србији да скрене с погубног пута. Није ово Британија где глас народа, показало се, ипак може да пресуди чак и када су у питању судбинска питања као што је „ЕУ или не“.
Српске главешине су, да се не лажемо, вазали моћних, без којих би давно лежали на историјској депонији, а кога ти је за власт молити – није ти га љутити. Зато су од ране зоре пожурили да кажу: британском народу свака част и капа доле, али наш пут се зна – одосмо у четнике четрес’ пете.
Зато ти пристојни, обични, нормални људи из Фараџове победничке тираде не могу да победе у Србији, као што нису могли ни четрес’ пете. Зато у ојађеној отаџбини нема борбе против мултинационалиста, грамзивих банака и лопужа у оделима политичара.
Србија је велико огледно добро у коме се узгајају разна модерна зла, од националне издаје зарад тобожњих помирења и европског пута, до пљачке и корупције гигантских размера, све то уз ћутање велике већине народа, такође укљученог у експеримент радног наслова: радити, а не бити плаћен, и на томе још и бити захвалан.
Фаражов подвиг није само глогов колац ЕУ, како рече свеприсутни Шешељ, ово је и жестока шамарчина званичном Београду и евроунијатским испоставама у Србији. Ајд’ да је забрљала нека нижа раса, или нација, ајд’ да је у питању неки Орбан, или не дај боже Путин, ово су Британци, еј, па како то да таква тисућљетна култура дозволи да је опскурни евроскептици насанкају и навуку на та проклета 52 процента?
Брегзит, како то језиво звучи!
Комично (или трагично, зависи из ког угла се гледа) звучи копрцање српских велможа и покушаји да се докаже како је, ево, све испало супер, да је једно велико место у ЕУ остало упражњено и да бисмо баш ми могли ту да се уденемо. Што би рекао Палма, ионако су нас ти Британци саплитали где су стигли, а и Блер нас је бомбардовао, ево им га на што ћемо за њима да се поводимо!
Е, мој Палма, како рекоше у оном цртаћу, некад си био страшан даса, а сад си најобичнији млакоња…
Зато што нам такви одлучују, зато смо ту где јесмо: држава без става, са погаженим националним поносом, са опљачканим радницима и урнисаним сељацима, држава у којој Велики и Мали жаре и пале све показујући прстом на оне звездице поређане укруг, као на идеал коме стремимо и у коме ћемо живети дуго и дивно, као пре рата.
Док се Британци брију три милиметра испод коже и престројавају се, дотле ми пуштамо браде и крећемо у непроходну европску шуму са пушкама кремењачама.
Заиста, просто ми дође да почнем да волим те Енглезе.
