Питаће те старост где ти је била младост и шта си у аманет оставио својој деци. Питаће те деца зашто си их још у колевци оковао у ропске ланце и зашто ниси зарежао док је још било наде. Пљунуће те и презрети, и треба.
Нека.
Аждаја у оделу бљује ватру на све стране, у тој ватри горе последњи трагови здраве памети, гори достојанство и бедне крпе у које смо обучени. Догоревају остаци наше будућности, а пироман не стаје. С њим и у воду, и у ватру, док не остану само прах и пепео.
Страшно је слушати те речи које као да долазе с оне стране памети. Фукара недостојна светлости којом нас Он обасјава. Људско ђубре које ће неминовна боља будућност почистити гвозденом метлом.
Зар власт заиста тако погубно делује на неке људе? Којом се то психолошком дефиницијом може разјаснити? Да ли пројекцијом, која каже: оптужбе које износите против других су у ствари оптужбе против вас самих. Тачније, другима приписујете своје мрачне намере, које скривате до тренутка када их прилепите (замишљеном) непријатељу.
Тај гнев који куља из дана у дан из ваших уста, и то у огромним количинама, доказ је страховите панике, ничим изазване. И та нескривена мржња која треба да резултира страхом оних који се дрзну да другачије мисле – шта је друго него одраз немоћи пред вазда оштрим и поганим језиком српским.
Не бој се, народе, сети се оне народне: ко се врабаца боји, тај жито не сеје.
Смејте му се сваког дана, спрдајте се са спортском халом, са васкрслим хладњачарима, са бољом будућношћу. Подсећајте га на бахатог привредника, на измишљене фирме, на лажна обећања и воћарске муке ни на небу ни на земљи.
Из дана у дан понављајте: криви сте за воћаре, возила које је оштетио банер, калуђерачке канализације, ритопечког водовода. Криви сте што више нисмо ни људи, ни нација. Криви сте, и то је наша коначна пресуда на коју нема права жалбе.
Тако ти и треба, народе… То ти је хвала што ћутиш и трпиш и помало залајаваш иза плота, да те не примети и оцинкари комшија. Што ринташ као коњ за ситне паре док ти се све дебље прдоње смеју као и сваком коњу и будали.
И успут ти поручују да нема ‘леба без мотике, нити напретка без напредњака.
Не дајте му мира. Нека види да је ово наша, а не његова општина. Натерајте га да оде одакле је дошао, не дајте му ни корак даље.
Не бојте се врапца, ваља сејати. И живети.
Жељко Маторчевић
