Једна од култних сцена, по којој многи памте легендарни филм редитеља Слободана Шијана и сценаристе Душана Ковачевића, актуелан је у Гроцкој и после више од три деценије од премијере.
Шта више, Гроцка је идеална за поновно снимање сцене када Бора Тодоровић објављује да поново ради биоскоп. Баш испред праве, разрушене сале, која је требала почети са радом још крајем прошле године.
Мало је познато да су Маратонци заправо били критика тадашњег ауторитарног система. Исто тако данашња власт у Гроцкој подсећа на погребно предузеће, а сви су на власти већ доживотно и нема назнаке кад ће отићи. Након смрти Пантелије, оснивача погребног предузећа „Дуго коначиште“, наследници крећу у борбу око поделе имовине.
„Оћу свој део, нећете да ме преварите.“, готово стално одзвања ходницима зграде општине.
Грочански Пантелија, данас има непрестану борбу око поделе плена свих грађана општине, од стране његових најближих сарадника.
„Види, тата, па то је господин Рајковић. Шта му је?“ „Сад му више није ништа. Пустио га Пантелија да ради шта хоће“, гласило би у новом грочанском сценарију.
А господин Рајковић, ради просто шта хоће, док је жив Пантелија. Иде по сцени и прича како су најближи Пантелијини сарадници заправо највећи дилери дроге.
“Ђубре већничко, имаш толико година, а лажеш и вараш!“, узвикну онај што га прозваше дилером господин Рајковић и то испред Пантелије.
„Барабо једна, оваквог си човека нашао да фалсификујеш.“, узвикну Пантелија и настави :
Жао ми је што сте моји, а не већници неког мог непријатеља. Ко је вас познавао ни пакао му неће тешко пасти. Што се тиче мог заменика, а то вас највише занима, могу вам саопштити следеће: За свог заменика бирам самог себе!
„Ја сам поштено радио. Излагао сам се опасности да ме ухвате и отерају на робију.“, изјадао се бивши Пантелијин колега, касније у телефонском позиву. “У јебем им оца лоповскога!“, узвикну након разговора Пантелија.
Приликом доласка на посао у општини, Пантелија се замисли:
„Све може да пропадне, да нестане, само је општина сигуран посао, јер човек док је жив онда је висок а кад умре онда је дугачак“.
Пролазећи поред свог шефа обезбеђења, упита га:
„Јеси ли ти икад пуцао из пиштоља?“
„Јесам“
„Где си пуцао?
„На Бадње вече!“
„У шта си пуцао?“
„У ваздух.“
„Па јеси га бар погодио?!“
“Не дирај га, пуцање је прелазна болест.”, помисли Пантелија у себи и настави да корача ходницима зграде у којој ради, до своје канцеларије.
После кратког размишљања, јавио је на општински разглас свима:
„Ја не мислим. Ја само предлажем, а ви одлучите.“, био је одлучан Пантелија…
Крај…
Жељко Маторчевић
*Лични став аутора текста није и мишљење Жиг инфа
