Када се осврнем уназад, на претходне три године, не могу а да не кажем да се поносим својим ставом. Пре три године Брнабићка је постављена за повереника Градског одбора СНС-а, и то је био показатељ да је СНС остао без правих кадрова. Вучић је тада кренуо са растурањем колектива. Мењао је старе за послушне.
Тада сам у скупштинској сали општине Гроцка, на претње и безобразлук дотичне, одговорио онако како сам једино могао и осетио да треба. У сали – мук. Тишина. Ни чланство, које сам бранио од бахатог и безобразног понашања особе која са политиком, али и са разумом, нема појма, а ни сама Брнабићка, нису рекли ништа. Знао сам да ми је ту крај, јер ће одмах после отрчати да тужака, али због тих особина је и добила поверење главног, као и све ове задатке. Послушна и приземна.
Тапшали су ме после по леђима говорећи: „Свaka ти част!“, али нико није дигао глас када се све то дешавало. Не само што нису дигли глас него нису смели ни поглед да подигну. Страх за оно мало што им је странка дала, а нису схватили да СНС без њих не постоји. Брнабићка их је „газила“, а у ствари је требало да клекне пред њима и да им се захвали што је она, таква каква јесте, уопште могла постати оно што ни у једној разумној држави не би могла ни да сања.
Тада се видело да СНС иде стмоглаво наниже. Тада се видело да је СНС почео губити компас и да лудило узима маха.
Хвала им што су ме својим деловањем пробудили и што су ме вратили на фабричко подешавање.
Данас, када пратим најављене конференције за новинаре, са дневним темама завијеним у обланде тајности, на којима Вучић, уместо да спушта лопту, поново диже лествицу и поново постаје медијатор испред некаквих табли и екрана, глумећи свезнајућег на свим пољима, схватам да се разум више не дружи са њим. После сваког његовог појављивања деси се нешто лоше, јер он храбри људе својим сулудим визијама о некаквој, само њему знаној земљи – Утопији.
Опет су ту неки лојалисти, којих има 20.000 и који су нестрпљиви. Опет су ту позиви на некакве разговоре, али не и на конкретне договоре, и увек после њега остаје снажан утисак да ово не иде у добром правцу. Тако је било и у Новом Саду. Нападнути су студенти и претучени бејзбол палицама. Зашто? Зато што су против нерада тужилаштва и против селективног функционисања државних институција.
У каквој то ми земљи опет живимо? У Србији из деведесетих? Када се боље погледа – тако је. Све се вратило на старо, само Милошевића нема. Опет су ту радикали, социјалисти и ЈУЛ, односно Вучић, Шешељ, Дачић и Вулин. Исте фигуре заузимају места као и пре 2000. године, када су били министри и високи функционери. Повампириле су се сенке прошлости које су неко време биле мирне. Сенке које су изашле на светло и којима је Србија дала другу шансу.
Сада се види да посао није завршен 5. октобра и да је ДОС крив што су ови данас опет ту. Ми сви заједно смо криви што нисмо препознали зло и што смо му, верујући да се променило, опет дали шансу.
Ево, Вучевић је поднео оставку. И? Шта сада? Креће куповина времена да се студенти уморе и да народ дигне руке од свега. Скине једног, па предложи другог, и све то више личи на међусобно мењање гаћа. Како Немања Тодоровић рече: „Свако ускочи у друге, туђе, а оне неопране. Битно их је мењати, а какве су – није битно.“ Све и даље прљаво и смрдљиво, али форма је задовољена.
Са одуговлачењем је већ испробано, и неколико пута је прошло, али сада је другачије. Сада је применио силу, додуше још увек некако „стидљиво“, маскирану у некакве опасне момке, али са јасном поруком да се неће либити. Како он рече: „Не терајте нас да морамо да покажемо да смо озбиљна држава.“
И верујем да ће све урадити да би заплашио народ, да би отерао студенте, али и да би привео EXPO финалу. EXPO је кључ његове бриге за Србију.
Горан Пекарски
Насловна: Илустрација: Жиг инфо/вештачка интелигенција
