Ето, ипак дочеках жив пресуду Апелационог суда који је после скоро 6 година потврдио оно што су баш сви знали: Драгољуб Симоновић и његова казнена експедиција су криви што су нас умало живе спалили те децембарске ноћи 2018 године.
Ми треба да будемо задовољни овом одлуком, тако бар кажу, што је правда победила и што смо је ми живи дочекали. Па јесмо ли задовољни оваквом правдом?
Апелациони суд је преиначио пресуду првостепеног суда, утврдивши да је првостепени суд повредио крвични закон када је окривљене огласио кривим за кривично дело-тешко дело против опште сигурности. Наиме, Апелациони суд утврдио је, позивајући се на правно схватање Врховног суда, да то што смо ми преживели није штета великих размера, те да нема основа за тежу квалификацију дела (заправо недела). Симоновић и његова злочиначка дружина осуђени су за изазивање опше опасности. Звучи као да су Кошутњаку за први мај правили роштиљ, па им се ватра отела контроли.
Разумем ја судије Апелационог суда, стварно их разумем. Нису они, него моја Јела и ја, стајали боси у спаваћици, испред куће-буктиње те ледене децембарске ноћи. Нису се они, него ја, скоро угушили од отровног дима паљевине. Ми смо а не судије Апелационог суда, беспомоћно гледали како пламен бесомучно гута све што смо имали. Нису они, него ми у пламену изгубили и неке ситнице чија сентиментална вредност знатно премашује материјалну вредност спаљених ствари. Нису они ти, већ ја који је везан 16 сати дневно за концетратор кисеоника, као последица онога што сам преживео. Моја Јела је та која шест година ниједну ноћ није очи затворила због претрпљеног страха, а не судије Апелационог суда.
Ми смо а не они, носили туђу одећу јер смо остали буквално голи и боси. Ми смо, а не они, живели у туђим становима док смо, уз помоћ добих људи, обнављали кућу да имамо где да се вратимо. Нису се судије осећали као да су они на оптуженичкој клупи, већ смо се ми тако осећали док смо слушали лажи окривљених и док су нас њихови адвокати малтретирали и тражили да објаснимо зашто имамо висе завеса него прозора или нас убеђивали да нагорели кревет не значи да на њему не можемо спавати.
И зато ја разумем и прихватам пресуду Апелационог суда, јер његове судије нису биле у мојим ципелама. Хвала им што су на овај мучни поступак ставили тачку. У ствари за њих је овде тачка, а за нас тек зарез. Нама предстоји дуготрајна парница за надокнаду штете.
На крају, уколико је ова пресуда, макар незнатно, уздрмала тезу о недодирљивости политичких моћника и послушника власти, ја сам њоме задовољан, јер је донета у једно тужно време-у мраку који је наша стварност и свакодневица.
