Почетна » Ускликнимо с љубављу шеику Бин Заједу!

Ускликнимо с љубављу шеику Бин Заједу!

од admin
0 коментар

Откако су Слоба и Њофра у Карађорђеву (које ће се ускоро звати Бајазитово) цртали нову мапу бивше Југославије, није било примера таквог противприродног блуда као што је, још мало па љубавни, загрљај нашег Вође и амбасадора Емирата у Санџаку.

Мада ни динар нису дали, заслужили су да именима арапских великана закитимо сваку болницу, школу, па и цркву, што да не! – ускликнуо је с љубављу наш Пророк.

После је свратио и до Дежеве, родног места Светог Саве, где је обишао радове на храму.

– Колико вам још пара треба да завршите? – упитао је великодушно, ‘ватајући се за задњи џеп, по навици.

– Не треба, не треба, хвала до неба, Преузвишени! – завапише попови, престрављени могућношћу да неки од великих везира, султана или калифа за неки милиончић евра купи име.

Засад, храм у Дежеви ће се звати по Светом Сави, а за даље – ће видимо. Како је Овај почео, ни онај храм у Београду, највећи на Балкану, више није сигуран.

Јер, ко је пратио Његов задивљени поглед док је обилазио блиставе тоалете у новој, шеиковој школи, док је говорио како у тој лепоти дете просто пожели да добије пролив, или затвор, још боље, тај је са зебњом схватио да би Недремано око за лепе плочице и зелене лавабое продао не само Светог Саву, већ цело породично стабло Немањића.

Кад Телеком већ нико неће, има Србија шта да понуди од брендова. За који милиончић евра углавићемо полумесец у грб на Патријаршији, сахрањиваћемо се у чаршавима, жене ћемо лепо да забрадимо, а у Звездама Гранда најмање једна епизода биће намењена талентованим приправницима за хоџе.

Није смешно!

Оно што је некад био само лош виц, данас је језива стварност. Ко је икад могао да помисли да ће бесловесна маса блејати у ТВ екране и веровати у лажи које наш Пророк сипа у тонама? Да ли сте могли да замислите да ће бити стварне новине чије насловнице више личе на гласник болнице „Лаза Лазаревић“, него на дело разумног чељадета? Јесте ли и у најружнијим сновима сањали да ће Србија постати једна велика Животињска фарма, а Шојић лик који никад неће досегнути своје идоле, оличене у данашњој владајућој класи?

Афористичари, већ сморени узалудним послом, ређају у ветар: Жилав смо народ, за сада само појединци умиру од глади; Краду више него што им је потребно, мисле и на црне дане; Бог је потпуно независан: од њега су одвојени и црква и држава.

Створена је таква џунгла у којој олош најбоље крчи пут. Ако си уз скуте Краљу животиња, кради, убијај, ни длака ти из крзна зафалити неће. И мајка црква користи гужву, па је тако вапај ђакона Ненада Илића у београдском недељнику „Време“ остао глас вапијућег у пустињи: само зато што се дрзнуо да обзнани да свештенство живи у ропској покорности према владикама, које прете отказима свима који искажу чак и зрно непослушности.

Можда зато овако громогласно ћутање док Вођа Савино име великодушно поклања арапском шеику. Врана врани очи не вади, а искрено речено и Вођа и момци у мантијама проповедају исто: царство небеско и пакао овоземаљски.

Шеик Бин Зајед Србе воли, и за њих се Алаху моли, појте му, Срби, песму и утројте!

 

Милан Јовановић, Вести

Можда ти се свиди

Оставите коментар

seventeen − 12 =