Прогнозе појединих црквених кругова да ће овогодишње пролећно заседање Светог архијерејског сабора СПЦ трајати кратко, без „таласања“ и да ће „црквена скупштина“ само аминовати све што ради и спроводи Синод, показале су се као тачне. Сабор је заседао од 14. до 18. маја у загробној крипти Светосавског храма на Врачару, али се формално завршио дан касније у Позоришту на Теразијама.
Иако је овогодишња мајска увертира обећавала драматичнији тон – поглавар СПЦ враћен је са административног прелаза Мердаре, у саборском дневном реду није било места за разговор са представницима Срба који живе на КиМ, додуше политичким неистомишљеницима председника Србије Александра Вучића које патријарх Порфирије (Перић) од фебруара 2023. игнорише. Скандал на Мердару завршио се бледим саборским протестом због безакоња Приштине, које Вучић, бар јавно, није чак ни поменуо пред званичницима ЕУ са којима је тог дана разговарао.
Ни Црква ни држава нису инсистирале да се Сабору омогући одлазак у Пећку патријаршију, иако је КиМ званично протекторат УН на територији Србије на основу Резолуције 1244 СБ, док је став СПЦ о јужној српској покрајини у званичном саборском саопштењу остао у оквирима Вучићеве политике.
Лек за КиМ „рак-рану“ Сабор види у границама Србије, али тражи и међународне гаранције за заштиту статуса, права и имовине СПЦ, док народ препушта заједници српских општина, предвиђеној у оквиру уставно-правног система самопроглашене косовске државе, како пише у Бриселском споразуму. О Бриселу, као ни о Француско-немачком документу и Охридском договору, у ставу Сабора нема ни речи.
„Рак-рана српског народа – КиМ, али и Јасеновац и остала стратишта и губилишта у такозваној НДХ и другде, а у наше дане и Сребреница – стални су „жалац у телу“ наше Цркве“, пише у саопштењу у коме Сабор „диже глас“ против ревизији историје. Али, ништа више од тога. Нема чак ни проверене „црквене медицине“ – позива на општенародну молитву, пост и покајање, које је Црква вековима примењивала у тешким ситуацијама.
То су радили у ближој прошлости и патријарси Павле и Иринеј, на које се њихов тренутни наследник на трону Светог Саве позивао у приступној беседи, кад му је „белу пану“ на главу у Саборној цркви у Београду 19. фебруара 2021. ставио Дејан Накић „ДНК“, трговац црквеним одеждама за ког се прича да је „чувар“ црквених рачуна и главни канал Андрићевог венца.
Патријарх Порфирије се одлучио за молебан само за једног човека – председника Србије уочи његовог пута у Њујорк на Генералну скупштину која је ипак усвојила Резолуцију о геноциду у Сребреници без обзира на Вучићево умотавање у заставу Србије док су га сарадници сликали, поплаву антигеноцидне пропагадне у Београду, ударање звона на свим храмовина СПЦ у подне 23. маја.
Усред разних српских несрећа – од КиМ до Сребренице и Њујорка, чини се да је главна тема Сабора ипак била промена епископских титула и статуса појединих епархија.
Ова, вероватно најкрупнија работа на мајском заседању, у званичном саопштењу добила је само једну успутну реченицу, иако се прича да је одлука била једногласна.
Незванично, њом је СПЦ, враћањем статуса епархија и владичанских титула какве су биле пре 1920. и обнове Српске патријаршије, добила 15 митрополита и митрополија, а сваки епископ са 20 година епископског стажа аутоматски добиће звање архиепископа, а за 25 година рада и титулу митрополита.
Иза ове инфлације титула, чини се обрнуто сразмерној духовној снази Сабора, иако после мајског избора четири нова викара има 50 епископа, наводно стоји владика бачки Иринеј (Буловић), портпарол СПЦ. Поједни црквени сајтови објавили су његов Предлог Сабору на ову тему из 2011, који садржајно одговара саборској одлуци од 18. маја.
Пошто се епископ зворничко-тузлански Фотије (Сладојевић) први јавно похвалио да је сада и архиепископ и митрополит, патријарх Порфирије је дописом од 21. маја у који је Данас имао увид, свим епархијским архијерејима забранио да јавно користе нове титуле док не добију упутство Синода и саборска одлука не постане извршна.
Данас се званично обратио епископу бачком, али није добио одговор о аутентичности његовог „папира“, да ли он има везе са решењима из 2018. неусвојеног предлога новог Устава СПЦ, за које су стручњаци за канонско право упозоравали да угрожава црквено јединство и саборност Цркве и патријарховој забрани.
Зашто се СПЦ баш сад враћа на статус епархија пре обнове Српске патријаршије 1920, потврђене Томосом Цариградске патријаршије. Сабор је 1992, због распада СФР Југославије, потврдио јурисдикцију СПЦ на целом том простору, али је та одлука први пут прекршена 2022. кад је под председништвом патријаха Порфирија овај сазив „црквеног парламента“ преко ноћи дао аутокефалност МПЦ после пет деценија раскола.
Данасови извори кажу да је и по питању МПЦ Сабор био једногласан, а да су поједини епископи после тврдили да пре гласања нису видели документ Синода.
Где је у свему томе отац Јустин (Поповић) и да ли се његов неспорни ауторитет једног од највећих православних богослова и духовника 20. века користи у дневноцрквене сврхе?
Он је канонизован 2010. на истом Сабору на коме је из Сабора искључен тадашњи епископ рашко-призренски Артемије (Радосављевић), једно од његових духовних чеда. Сад се по први пут Сабор сетио његових годишњица.
Ради се о 130 година од рођења, 45 од упокојења и деценије од преноса моштију, што је после родног Врања и манастира Ћелије обележено и у Београду отварањем изложбе у Музеју СПЦ и свечаном приредбом у Позоришту на Теразијама који су, између осталог, показали да у епископату, који можда гласа као један, ипак постоје „нијансе“. И то међу „јустиновцима“.
Саборску већину има „струја“ владике бачког Иринеја. Он је и формални, данас једини живи наследник дела оца Јустина, уз сестринство Ћелија, али има „лични проблем“ што га свет не доживљава као баш „аутентичног потомка“.
Не рачунајући заједничку недељну литургију, на којој су били и гости из Руске и Македонске православне цркве, обележавање годишњица „громовника“ из Ћелија остало је у „новосадском кругу“.
Нико од чланова Сабора из „духовног расадника“ покојних „чеда“ оца Јустина – владика Артемија, Атанасија (Јевтића) и Амфилохија (Радовића), није био на отварању изложбе и у Позоришту на Теразијама, где је главни беседник био владика бачки.
Он је одржао енциклопедијски уздржан говор о свом духовном оцу без и икаквих личнијих сећања, а једини емитован аутентични снимак оца Јустина, беседа на Савиндан 1966, чак је „скраћен“.
„… Хајде да учинимо један кратак хаџилук по земљи Српској, хајде да видимо како се празнује Свети Сава по земљи Српској. Хајдемо до Београда, старе српске престонице. У Београду, шта је? Све радње отворене, сва надлештва раде. Људи, шта је то? Ево одговора: На Теразијама Свети Сава распет на крсту, на Теразијама београдским, на главном тргу, на главној раскрсници, на главном путу и путевима раскршћа Европе, Азије и Африке, ето Срби подигли крст и распели на њему Светога Саву. А он тужан и пун љубави за несрећно потомство своје, вапије са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде. Хајдемо мало даље, хајдемо до Универзитета. Шта је то? Празан, нигде никога нема, нигде никога на Светога Саву на Универзитету. Омладина! Ко? Ко је води? Нема Светога Саве на Универзитету, нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има, ако Христа Бога нема, ако Светог Саве нема? Крст пред Универзитетом и на њему распет Свети Сава, и бруји његов тужан и сетан глас, његов глас који се чује од земље до неба: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!“ – грмео је глас оца Јустина у Позоришту на Теразијама.
Изостављено је: „Хајде даље по несрећном Београду и тужном хаџилуку нашем, хајдемо до Патријаршије. Гле, и пред Патријаршијом крст, гле и на крсту распет Свети Сава! Шта је то? Откуда то? Од раскола! Свети Сава распет јауче и плаче пред Патријаршијом и вапије са крста: Господе, опрости им јер не знају шта раде!..“
Izvor: FoNet/SPC
Јелена Тасић Данас
