Оно што је Шапић, током предизборне кампање, најављивао да ће да уради у Београду не може да се сврста ни у политику, ни у планирање развоја града. Испаљивање предизборних обећања без икаквог плана и смисла, без обазирања на стварне потребе становника, на први поглед, имало је за циљ само да се испуни предизборни програм.
Ипак, када се мало боље „прочита“ Шапићева кампања смисао постоји – потребно је наставити са одузимањем преосталог земљишта и ставити га у сврху изградње квадрата сумњивог порекла, заокружити приватни пројекат Београд на води рушењем Старог моста, Сајма, Генералштаба, метроа који је предвиђен да вози од ливаде до ливаде, али и обезбедити сигурну „залеђину“ за изложбу ЕXПО 2027, као највећу пљачку државног новца и ресурса кроз неконтролисане јавне набавке без процедуре.
Међутим, оно што је поручио Београђанима, одборницима и српској јавности, у дану када је по други пут, после лажних избора, изабран за градоначелника неопростиво је понижавање и вређање достојанства. Уместо програма рада, његова порука свела се на кукање како му нико не признаје досадашње заслуге и поруку да му, ваљда, нико ништа не може, јер „или има среће, или добро баје, или добро хипнотише“. Шта год да је у питању, Београд ће први пут у новијој историји добити буџет без било какве јавне расправе, макар она била и формална.
Први пут нико сем врха СНС режима неће знати по којим критеријумима заједничког интереса ће трошити новац свих грађана Београда, по којем Плану развоја Београда је то опредељено, а ни Генерални урбанистички план није на видику. Први пут аутократски режим отворено је признао да га не занима ни привид од владавине права, поштовања процедура и интереса народа. Јавности је понуђена прича о српском градоначелнику и српској и београдској застави које ће да се вију са зграде Старог двора. Као да је до сада било другачије.
