Србија постаје жариште сукоба великих сила, а ЕУ и НАТО је могу довести у окриље Запада, сматра Џејмс Ставридис, бивши адмирал америчке морнарице и бивши врховни савезнички командант НАТО-а. Ставридис, који је написао текст под називом ‘Како задржати Путина и Сија подаље од Балкана’ за Блумберг, Балкан назива „компликованим“ подручјем, упозоривши на досадашње тенденције игнорисања нација на Балкану „све док не еруптирају“. Србију види као кључну тачку, а њеног председника као кључну фигуру у региону, а већи ангажман НАТО-а, који би се између осталог огледао у већој продаји западне војне технологије, разменама и обукама, као „паметним начином“ уласка у регион. Такође, истиче, довођење Србије и БиХ у савез је и могућ и мудар потез.
Текст започиње кратким освртом на 1990-те и свој ангажман у региону, преноси Н1 Сарајево.
“Експлозије 1990-их биле су посебно ружне, а кулминирале су масакром осам хиљада муслиманских мушкараца и дечака од стране етничких српских паравојних снага у Сребреници, у Босни и Херцеговини. У то сам време био капетан разарача који је деловао у склопу блокаде Северноатлантског савеза у Јадранском мору, спрјечавајући напредно оружје да допре до српских бораца. Како бих се припремио за задатак, прочитао сам ванредан извештај Роберта Д. Каплана о крвавој историји региона, ‘Балкански духови’. Отишао сам са здравим поштовањем према горкој мржњи која покреће све стране”, написао је Ставридис.
Почетком 2010-их, наставља, када је служио као врховни савезнички командант НАТО-а, 15 хиљада војника из 20 земаља су помагали у одржавању “тешког мира између Србије и Косова”, отцепљеног региона који САД признаје као суверену државу.
“Непријатељство је произашло из столетних сукоба између српских хришћана и муслиманских Косовара – који датирају од пада Византијског царства и успона Отоманске Турске. Осећао сам дубоко укорењено гађење сваки пут кад сам посетио регион, што сам учинио на десетине пута”, додаје.
“Посредовање ЕУ уместо ловачких пушака”
Аутор сматра како “не изненађује да је Балканско полуострво и даље пуно напетости, посебно на граници Србије и Косова и у Босни и Херцеговини, где се колеба незгодна тројна влада састављена од православних Срба, римокатолика Хрвата и муслиманских Бошњака”.
“Босна и Херцеговина је још у нереду, али у одређеној мери када се догоди потенцијално експлозиван догађај, стране не посежу за својим ловачким пушкама, већ траже посредовање у ЕУ. Пуно мања мисија НАТО-а тамо помаже у одржавању покрића (нажалост, готово 100 тих припадника мировних снага повређено је у нередима етничких Срба на Косову прошле године)”, наглашава бивши војни званичник с дугогодишњим искуством у региону.
Подсетио је на недавно објављени текст у Политику, аутора Метјуа Каминског, који, како је рекао, “износи уверљив случај да је Србија кључна тачка геополитичке конкуренције 21. века”.
Србија – најконфликтнија земља у региону
“С једне стране је Запад, посебно Европска унија и НАТО, а с друге стране није само Русија, него све више и Кина, која Србију види као погодну стратешку тачку уласка у југоисточну Еуропу. Камински каже за Србију: ‘Њена ће судбина помоћи у одређивању која ће велика сила доминирати у овом веку’. То би могло бити мало хиперболично, али демократски свет требало би да буде крајње забринут због тога што Русија и Кина праве велики продор у оно што иначе постаје полуострво НАТО-а”, наглашава Ставридис.
Србију је окарактерисао као “најконфликтнију земљу у региону”. С једне стране, напомиње, Срби имају значајне културне и историјске сродности с Русијом Владимира Путина. Деле снажну верску везу преко руске и Српске православне цркве и значајни су трговински партнери. А у мају је кинески председник Си Ђинпинг био на истакнутом путовању како би потписао трговински споразум с Београдом.
“С друге стране, Срби гледају суседну Хрватску и виде како сарадња са западном Европом може довести до економских побољшања у свему, од туризма до инфраструктуре. Србија је 2009. поднела захтев за чланство у ЕУ.
Француски председник Емануел Макрон прошлог је месеца био у репрезентативној посети и закључио је продају десетак француских авиона „рафал“ српској ратној авијацији.
Немачки канцелар Олаф Шолц отишао је у Београд током лета како би закључио споразум ЕУ и Србије о минералима”, нагласио је, додавши да се Србија такође осведочила о чланству неколико балканских земаља у НАТО-у (Албанија, Северна Македонија, Хрватска, Словенија и Црна Гора) и ЕУ (Хрватска и Словенија), што, како је рекао, “даје подстицај идеји да се Србија, у бити наследница старе Југославије, приближи Западу”.
Аутор сматра да је председник Србије Александар Вучић кључна фигура, а чијим ликом је био “импресиониран”.
“Са 198 центиметара надвисио је моју компактну грађу, али смо се слагали. Његов енглески је изврстан, а након што смо прошли обавезно НАТО-ово батинање (савез је испалио неколико томахавк пројектила на Београд током балканских ратова), Вучић ми се учинио паметним, стратешким и ефикасним комуникатором. Вашингтон мудро ставља пун судски притисак на Србију, почевши слањем једног од својих најискуснијих амбасадора у каријери, Криса Хила, у Београд. Хил, који је био постављен у четири друге нације, укључујући Северну Македонију, крајњи је стабилан пар руку који ће нежно повући Србију према Западу”, сматра Ставридис.
Према његовим речима, вреди истаћи и подршку Србије за Украјину, упркос противљењу санкцијама против Русије.
“Вучић је осудио Путинову агресију и рекао да су Крим и Донбас под руском окупацијом украјинске суверене територије. Београд је такође допустио да српска муниција у вредности од скоро милијарду долара — које су купиле САД — нађе пут до Кијева. Као што ми је Хил недавно рекао: ‘Потребни су нам сви присутни за Украјину, а Србија дефинитивно помаже’.”, наводи аутор.
На крају закључује како би већи ангажман НАТО-а на Балкану био “паметан начин” за удварање Србима, а огледао би се кроз обуке које воде балканске чланице НАТО-а, попут Грчке и Бугарске, кроз већу продају западне војне технологије диљем регије, укључујући бољи оклоп и артиљерију, као и кроз слање америчких официра у српске ратне факултете и њихових виших официра у земље НАТО-а, те кроз приближавање Срба у учествовању у мисијама НАТО-а изван Балкана, посебно укључујући сајбер одбрану и специјалне снаге у борби против наркотика.
“Неки би могли рећи да су Срби традиционално превише блиски Москви, али док гледам прагматизам Београда под Вучићем и наш успех у удварању других балканских држава у НАТО, мислим да је довођење и Србије и БиХ у савез, како могућ тако и мудар потез. То би додатно смирило немирно полуострво и помогло у блокирању важног дела Путинових планова у стратешком углу Европе”, закључује Ставридис.
TANJUG/ SAVA RADOVANOVIĆ
