Како је Евицу Прерадовић, која се скућила у Старој Пазови и морала да почне из почетка, спасла шиваћа машина. Избегла из Хрватске, сетила се да уме да шије, па је отворила радњу
МИСЛИЛА сам да никада више нећу сести за шиваћу машину. Али, не реци никад. Нужда је натерала мене, па зато и разумем своје муштерије, дочекује невољнике Евица Прерадовић, избеглица из Хрватске, која је нови дом пронашла у Старој Пазови и скрасила се у сопственој кројачкој радионици.
Живот је ову жену свему научио, поготово недаће. Зато јој и није било тешко да се врати првој љубави – шиваћој машини. Радила је и друговала са њом у Хрватској све до рата. Онда је од ратног вихора побегла и спасла живу главу себи и породици. Свега се живо и данас, мада су прошле године, веома добро сећа. Све би да заборави, али лакше је рећи, него то и моћи. А као да је све било јуче…
Дошла је у Срем да проведе остатак живота. Није се хтела, нити смела предавати. Није дуго ни могла размишљати. Латила се посла који је знала. Сетила се старе добре шиваће машине и, види, није заборавила занат.
– А морало се од нечег почети изнова. Нисам ни сањати могла да ћу имати толико посла – признаје Евица. – Главу да не дижеш. Сада, нема назад, када се заукало, нема одустајања.
Евичина радња налази се у Тржном центру и сви знају за Евицу. По цео боговетни дан је тамо. Само што руча и ево је назад у радњу. А радња мала и набијена разноразним стварима. Рекло би се добро јој иде и зарађује солидно. Али, ништа није као што изгледа, каже мудра изрека.
– Ма притисло сиромаштво овај народ. Нема као некада одеш, купиш ново у некој трговини. Сада се „три пута мери“ може ли се нека ствар још носити. Још која година провући – процењује Евица своје муштерије. – Више радим џабе, него што наплатим. А шта да радим, када видим удара закрпу на закрпу, па ми дође жао. Такви обично кажу како ће други пут платити, а то обично бива – никада.
Није Евица злопамтило. Разуме она многе када не плате, или носе крпљену одећу. Тешко је свима, као и њој самој, пошто је много тога прегурала преко главе.
– А има и другачијих. Једноставно заволе неку ствар и „вежу се“. Код жена то је најчешће хаљина, а код мушкараца панталоне. Неком је драг блејзер, а другом, опет, неки сако. Најчешће се ради о успоменама. Такве ствари се носе док се не подеру – подсећа она, настојећи свакој муштерији да изађе у сусрет и свачију вољу да испоштује. – Неки причају зашто им та одећа нешто значи, а неки, опет, прећуте.
Све своје муштерије подједнако Евица воли и поштује, било да су дошли само због поруба, или штепа.
– Ма нека су живи и здрави и нека гардеробу што дуже носе – поручује Евица.
Б. Б. МИЈИЋ Новости
