Три месеца после продаје „Авала филма“ посед у Кошутњаку и даље запуштен. Свуда смеће, шут и коров. Највећа колекција костима пропада у влажном подруму. Некада су овде снимали Софија Лорен, Клинт Иствуд…
ЧУВЕНИ југословенски Холивуд у Кошутњаку, три месеца после продаје изгледа – тужно! Огроман посед у филмском граду прогутао је коров, а изузетна колекција костима виси у паучини и пропада у мемли, међу мољцима. Са студија и атељеа, у којима су снимљена култна дела домаће кинематографије и чувене копродукције, отпада фасада. А свуда около разбацан шут, обрасла трава. Место некадашњег сјаја и гламура налик је сценографији хорора.
Овај утисак из шетње поседом некада чувеног „Авала филма“, пре неколико дана, још је и страшнији него десетак дана пре продаје.
У управну зграду у средишту поседа од око 32 хектара уселило се седморо запослених фирме „Авала филм веј“, нових власника југословенске кинематографске баштине. За осам милиона евра добили су студије, атељее, лабораторију, фундус, кинотеку, а поред објеката и земљишта и продуцентска права на 200 играних и више од 600 документарних „Авалиних“ филмова.
– Још се не зна ко је у ствари нови власник, нагађа се, а последња два месеца само се смењују екипе, вероватно нових купаца – чуло се у кафеу „Авала филма“. – Прича се да ће „Авала“ бити препродата. То логично и изгледа. Овде се ништа није променило, ни травка још није исечена, а камоли да је неки новац упливао.
Три студија – 1, 7 и 5 – и даље се закупљују за потребе снимања емисија народне музике. Кулисе импровизованог „Римског града“ већ дуго нико не користи. Не ради ни италијанска продукцијска кућа која је годинама снимала филмове у „Авали“.
– Саша Поповић из „Гранда“ нам је причао да је огроман новац уложио у реновирање студија за „Гранд“, а само за месечни закуп оставља „Авали“ 62.000 евра – прича нам Бобан из филмаџијске кафанице. – Каже биће ту сигурно још годину дана, тако се ваљда договорио, а после ко зна. Овде су некад шетали Софија Лорен, Клинт Иствуд, Берт Ланкастер…
Управа нове фирме која газдује бившим филмским гигантом формирана је пре неколико недеља. Директорка Марина Јовановић нашу екипу дочекала је срдачно и расположено да покаже све, откључа сва врата и, чини се, не сакрије ништа.
Сам прилаз задњем делу Студија пет, где се чувају костими, силазак низ степенице „нападнуте“ смећем и травом делује сабласно. А када је Маријана Маричић, једна од запослених у новој „Авали“, откључала врата, снажан мирис влаге и буђи полетео је из мрачне просторије. Са њим и мољци и мушице. Испод тона прашине и прекривени паучином леже на хиљаде костима, сакоа, хаљина. Дубље кроз просторију, језа расте – висе похабане униформе, у другом углу брегови римских шлемова и штитова. На зиду табла „Народни суд“, „Живело јединство“… Све увијено у деценијске слојеве прашине.
– Ово што видите затекли смо када смо дошли и још нисмо почели да радимо и сређујемо – каже нам Марина, која је пре ове функције била директор „Дунав филма“. – Лично сам осећала страх од ове функције баш због великог поштовања према овом простору, према свему што је „Авала филм“ представљао. Имамо добре намере. Жеља нам је да овде све поново врви од фимских радника, да се осавременимо, дигитализујемо, да се раде копродукцијски филмови. Зато нам дајте времена.
Како наша „домаћица“ каже, водећи нас од једног до другог атељеа и студија, до сада се нови тим бавио административним пословима, техничким стварима, па и рашчишћавањем простора где ће запослени седети.
– Наравно да планирамо да се ова трава покоси, простор уреди и однесе шут – каже наша саговорница. – Па, на овим степеницама којима сада ходамо некада је стајао црвени тепих. Много је посла пред нама, потреба за великим улагањима. И тачно је да су долазили многи, али не да се распитују око препродаје, већ око закупа и могућих послова. Сада је прерано да причам о томе, али потрудићемо се да се овде поново снимају филмови за понос.
ФИЛМОВИ ЗА СВА ВРЕМЕНА
Прво остварење рађено у „Авала филму“ било је „Славица“, још 1947. године, па редом стотине, међу којима и „Љубав и мода“, „Прекобројна“, „Марш на Дрину“, „Орлови рано лете“, „Скупљачи перја“, „Повратак отписаних“, „Дечко који обећава“. Снимани су овде и „Није лако са мушкарцима“, „Већ виђено“, „Како је пропао рокенрол“, „Сабирни центар“, „Кудуз“, „Бољи живот“, „Тито и ја“, „Ми нисмо анђели“…
Последњи филм у продукцији „Авала филма“ снимљен је 1989. године. Реч је о филму „Птице које не полете“.
ПРОЦЕНА
Међу благом које се крије у „Авала филму“ је и фундус, у коме је сачуван сваки шлем, униформа, сваки пар ципела и реквизит коришћени у време највећег сјаја српске седме уметности.
– Костимографкиња Светлана Зојкић, коју сам ангажовала да уђе у фундус и процени ситуацију, тврди да може око 90 одсто фундуса да се искористи – каже нам Марина Јовановић. – Све мора да се уреди и реновира, а затим очишћени предмети, реквизити и костими врате. Већина костима може да се изнајмљује и тада по потреби носи на хемијско.
