Број 10.600.573 за породицу Грујичић већи је од Монт Евереста. Толико динара потребно им је да би њихов син Вук (3), који је рођен са 470 грама, прогледао и проходао.
Када је дошао на овај свет, Вук је био величине длана. Татиног. Са мање од пола килограма био је једна од најмањих беба рођених у Србији. А није требало да буде тако.
– Вук је рођен 25. маја 2012. године у ГАК Вишеградска. До превременог рођења дошло је грешком лекара, јер је докторка која је водила моју трудноћу на последњем прегледу превидела да сам отворена три прста и да ми је плодова вода замућена. У ствари, записала је све у картон, али је “заборавила да ми каже” – прича Александра Грујичић, мајка малог Вука из Београда.
Са 470 грама, спојеним прстићима, затвореним очима, проблемима са плућима и крварењем на мозгу одмах по рођењу оцењен је нулом.
– Лекари су Вука од самог старта отписали. Имао је превише проблема у старту, знали смо ми то, али не можеш да говориш родитељима сваког дана да ће ти дете умрети, да ће бити биљка и да нам је боље да га ставимо у неку установу јер смо млади. Чак и када је прошло неколико месеци и када се видело да се дете бори, сви су били негативни. Ми смо поред њега били позитивни, мазили смо га, причали му, певали… Плакали смо само због доктора – објашњавају Стојан и Александра Грујичић.
Првих годину дана Вук је живео у болници, а по изласку из болничке собе, због проблема на плућима дуго је био на кисеонику. Од како се скинуо са кисеоника, почео је да напредује. Осећај поноса тата Стојан изразио је и тако што је свој налог на Твитеру назвао “Вуков поносни тата“. Вук данас има три и по године, церебралну парализу, хидроцефалус, рефлукс и диоптрију минус 17. Не једе и не пије воду сам. Да би проходао и прогледао, потребне су му вежбе и операција очију у Русији. Да би проходао и прогледао, потребан му је новац.
– Многи лекари неће ни да разговарају са нама ако немамо новац. Живимо од једне плате, али имамо милион питања за која многи немају времена ако немамо новац. А да га видите, он је јако насмејан дечак, позитиван. По томе је на тату. Обично деца која су дуго била у болници буду нервозна због апарата и константног пиштања. Он се чим је дошао кући скроз променио. Умиљат је, само се смеје и не плаче. У ствари, плаче само када оде у болницу да му ваде крв – прича мама Александра.
Она објашњава да Вук страшно воли децу, али да се у последња два месеца љути када види мало дете које стоји поред његових колица, а он не може.
– Воли да слуша музику и обожава да са татом вози ауто. Када види аутомобил, то је толика срећа – прича мама.
Вук је по рођењу био величине длана
Стојан први пут додирује сина
На овој слици забележен је тренутак када је тата Стојан први пут додирнуо сина.
– Он на слици делује велико, али био је као татина шака. А то је сликано два месеца по рођењу и ту је “већ” имао 600 грама. У почетку су нас пуштали да будемо поред њега само по два минута – причају родитељи.
Тако мало дете припада групи екстремно незреле новорођенчади и мали број те деце преживи, каже неонатолог др Бранислава Дедовић Бјелајац
Горица Авалић Блиц
