Данас се још малобројни југоносталгичари, у бившим републикама некадашње заједничке државе, сећају највећег државног празника СФРЈ.
УЛИЦЕ, фабрике и све државне установе окићене тробојком са петокраком, почасни плотуни, велике свечане академије, објављивање имена добитника Награде АВНОЈ – највише државне награде у СФРЈ, пријем првачића у Савез пионира Југославије, а омладинаца у Савез комуниста, специјални програми на телевизијама… Овако се, на данашњи дан, од Вардара, па до Триглава, прослављао Дан Републике и обележавала годишњица „највеће тековине Народноослободилачког рата, историјског Другог заседања АВНОЈ-а одржаног у Јајцу 29. новембра 1943. године“.
Дан Републике, празновао се два нерадна дана, 29. и 30. новембра. Осим на организованим свечаностима, радничка класа је највећи и најважнији државни празник славила и као породични празник. Богате трпезе „зачињене“ киселим купусом који је у бурад стављан „на време да би био спреман за два’ес девети“, као и незаобилазни свињокољи на селима, само су део некадашње, незаобилазне иконографије Дана Републике. Током породичног празновања и стари су обавезно подсећали на ратна времена када су да би младима било боље, као у песми „Забрањеног пушења“, „потурали своја плећа, газили хладне ријеке, јели кору с дрвећа“. Празновало се, тако, све до 1990. године, када је, 29. новембар, последњи пут обележен у свим републикама СФРЈ.
ДАНАС, власти у државама насталим распадом СФРЈ, овај датум игноришу. Ипак, све до 14. новембра 2002. године, када је, одлуком Већа грађана Савезне скупштине – укинут, Дан Републике се, као државни празник најдуже обележавао у Србији. Готово шест деценија. Од 1991. државних прослава није било, али два нерадна дана „следовала“ су свим запосленима. Медији у Србији, пак, и дан-данас, најчешће у Кући цвећа, пропрате скупове малобројних југоносталгичара и странака које у називу имају име бивше домовине. Оду и до Богатића, Свилајнца или Драгоља на Руднику, у домаћинства која 29. новембра „као крсну славу“ обележавају – Титовдан! Али, и у Србији, из године у годину све је мање оних који се сећају Дана Републике. На његово празновање подсећају још само традиционални сеоски свињокољи.
– Свака генерација се формира у споју искуства и очекивања – каже професор др Тодор Куљић из Института за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду. – У том погледу, Дан Републике свечано памте све ређи представници „о-рук“ генерације формиране почетком педесетих година минулог века и „шездесет осмаши“ који нису конвертирали. Националистичка генерација формирана крајем осамдесетих, овај датум је свесно потисла из сећања, док су млади стасали почетком 21. века, углавном равнодушни према свим датумима, па и према 29. новембру.
По Куљићевим речима, однос према некадашњем Дану Републике у бившим републикама СФРЈ, сличан је односу према Титу. Више је, каже, одбациван код Срба, Хрвата и Словенаца, него код Црногораца, Македонаца и Бошњака.
– Аутентични смисао Дана Републике је мултиетнички антифашизам – наставља професор Куљић. – Са нестанком групе, слаби и сећање на њу. Са нестанком Југославије нестао је и Дан Републике. Данас су народне хероје заменили краљеви. У Загребу је Београдска улица постала Славонска, а у Београду је ресторану „Загреб“ враћено име „Руски цар“.
Наш саговорник, ипак, подсећа да је 29. новембар, као маркантни датум који је наметао вредности, идентитет и смисао, почео да губи „снагу“ још у доба СФРЈ.
– Авнојевска Република је почела да бледи још осамдесетих година прошлог века са јачањем антититоизма, а њена демонизација да јача онда када је сјај националних прошлости Србије и Хрватске почео да се центрира око славне монархијске прошлости – објашњава професор Куљић. – У Хрватској је, током деведесетих, у томе предњачила власт, у Србији опозиција. Београд је овај датум службено заборавио 1997, када је скинута звезда са зграде Скупштине града Београда.
По мишљењу нашег саговорника, са рушењем партизанских споменика у Хрватској и њиховим запуштањем у Србији, ослабио је антифашизам као суштина југословенског републиканства.
| МАРШАЛ БИ ДАНАС РЕШИО СВЕ КРИЗЕ!
ЕХ, да је Тито жив, питали бисмо се шта то беше економска криза…? И тероризам! Обоје би се Тита уплашили а не он њих! Говоре овако Радисав (83) и Драган (52) Камаљевић, отац и син, уочи своје јубиларне, 25. по реду породичне, врло необичне славе – Титовдана.  * Фамилија Камаљевићи из села Драгољ на Руднику Камаљевићи и још неке породице у Драгољу, под стрминама Рудника, 36 километара од Горњег Милановца, од избијања југословенске кризе 1990. кад су се многи напрасно одрицали Тита, те искрено или помодно окретали цркви, сваког 29. новембра на дан бивше СФРЈ светкују самопрокламовани Титовдан, уместо своје крсне славе Светог Николе. – Славимо га из жала због распада Југославије, политичког пркоса, протеста што касније време није донело ништа добро, напротив. На тај празник, радосна смо фамилија: отац, мати Милена (71), моја супруга Биљана (47) и брат Лука. Моја кћи Верица, којој до завршетка студија медицине недостаје само испит и син Владан, механичар у Војсци Србије, одрастајући су се одушевљавали овом славом, не хајући што неки говоре да је бизарна… Славићемо Титовдан доживотно! – категорички прича Драган. |
НАРОДНИ ХЕРОЈИ
* ОД 29. новембра 1943. године до образовања Народне скупштине ФНРЈ – 1945, Председништво АВНОЈ је одлучивало и о проглашењу народних хероја Југославије. Орден је био „највеће признање за борце, командире, команданте и политичке комесаре, који су се нарочито истакли својим јунаштвом и пожртвованошћу у Народноослободилачкој борби против окупатора и домаћих издајника“.
* ДО распада Југославије проглашена су 1.322 народна хероја, међу њима 91 жена. Орденом су одликована 22 страна држављана, 32 јединице и установе НОВЈ, осам југословенских градова и четири друштвено-политичке организације. Једини вишеструки односно троструки носилац ордена био је Јосип Броз Тито.
* ПО подацима СУБНОР, у Србији данас живе четири народна хероја – Даница Милосављевић (90), Велимир Веца Радичевић (101), Петар Матић Дуле (95) и Стево Опачић (92).
„ИЗБРИСАН“
СВИ празници попут 29. новембра, у Словенији су избрисани чим се одвојила од СФРЈ. У Хрватској, слављење Дана Републике, укинуто је 1990. године. Састављена од два ентитета, Босна и Херцеговина, још нема закон на основу ког би се на њеној целој територији обележавали државни празници. У Македонији се од проглашења независности 1991. године, као Дан државности обележава 8. септембар, док је Црна Гора, крајем деведесетих, још док је била у заједници са Србијом, престала да обележава 29. новембар.
