О чему је заправо реч испричаћемо вам у новој саги из серијала Телеграфових урбаних легенди
Нема тога ко као клинац није прошао фазу јурњаве у школу, нарочито ако је била удаљена од куће, па вам је да стигнете био неопходан и “адекватан” возач аутобуса…
Обавезно је притом на све то некако ишло и кашњење, а онда и – неоправдани изостанци. Данашњи школарци преживљавају исто… Тако ће и наредне генерације, што би рекли, “једноставно то је саставни део живота”.
Међутим, неки су имали ту срећу да познају чика Милета због којег никада нису закаснили на час!
Почетак деведесетих година, инфлација, свеже распарчана Југославија. Живот се колико-толико одвија у нормали, људи одлазе на посао, макар они који су га имали у то време, деца у школу, студенти на факултете.
Путовање ученика из Земуна и са Новог Београда до XИ београдске гимназије било је права авантура. Линија број 17 која је као и данас ишла од Земуна до Коњарника била је главно превозно средство до гимназије у Шумицама.
Сећате се, та деоница, баш као и многе друге у Београду прелазила се оним старим аутобусима од чије буке сте једва могли да “чујете” своје мисли, а камоли да у току вожње са неким поразговарате.
Један од возача аутобуса на тој линији био је и Миле Ризик. Зашто су га тако, звали објаснићемо вам касније…
Дакле, аутобус је увек био пун, нарочито у тим јутарњим часовима када су људи одлазили на посао, а деца у школу.
Чика Миле је много волео децу, поштовао их је и ценио њихов труд у школи. Знао је да их пита како им иде, а и сами ђаци су му причали како им је у школи и какве су им оцене. Онда када су му се жалили да су на писменом добили слабију оцену, посаветовао би их како да се побољшају.
Оно што му се најмање допадало су деца са пуно неоправданих изостанака и то нарочито када је разлог за то био – кашњење због гужве у саобраћају.
На питање зашто раније не крену од куће, одговорала би му онако како клинци знају: “Успавали смо се”, “Синоћ смо легли касно, јер смо учили”…
Али, шта све Миле има с тим? Има, итекако. Није волео да деца касне у школу, а оно што је могао да учини са његове стране да се то не деси он је и радио.
Како? Тако што би нагазио папучицу за гас максимално колико је смео и тако децу што је брже могао одвезао у школу, али то није све.
Веровали или не, он је прескако станице на којима је по правилу морао да стане како би што пре стигао до Устаничке улице где су деца излазила. Притом би викнуо: “Ако неко хоће да изађе нека виче да станем. Иначе не стајем више нигде, пре XИ гимназије!”.
У случају када се нико не јави, он би додао гас, казаљка би показивала 100 на сат (прим. аут. и то обично преко Газеле) и настављао би даље да вози пролазећи поред станица на којима су се људи ишчуђивали од шока када би поред њих пролетео аутобус за који је по правилу прописано да стане на тој станици. Јер, зашто би возач Миле стајао и губио драгоцене минуте док путници сиђу и попну се у возило, кад деца морају да стигну на време у школу?
То је трајало једну школску годину и после тога више није возио. Да ли због тога што га је неко од путника пријавио да не стаје на станицама, или је можда отишао у пензију, не знамо, али знамо да су деца захваљујући њему увек на време стизала у школу, покупила по који добар савет од њега и дала му надимак – Миле Ризик!
У духу ове урбане легенде погледајте и видео једне од њлуђих филмских аутобуских вожњи:
С. К. Телеграф
