КО СМЕ, ТАЈ И МОЖЕ. КО НЕ ЗНА ЗА СТРАХ, ТАЈ ИДЕ НАПРЕД.“ Живојин Мишић
Живот није ништа друго него један рат, свакодневна борба за опстанак. Та борба за живот опредељује пут и ваја дете у човека!
Суштину стратегије, вероватно, схвата сваки војсковођа, а она се састоји у томе да се правилно познају и схвате природне основе сваке борбе, тј. да свако зна величину своје снаге. То су правила како у рату тако и у миру! Све се базира на једној једноставности, а то је свест о моћи и знању!
Стратегија ратовања је једна читава наука која се разликује и базира на томе да ли се води борба против звери или против човека, а у зависности од епохе у којој се води, разликује се и стратегија од тога против кога се води, да ли од агресора или си агресор!
“ИЗАБРАНО ОРУЖЈЕ АГРЕСОРА НАДОКАНЂУЈЕ ЊЕГОВУ ФИЗИЧКУ СНАГУ”
Рат је на жалост или на срећу у ЉУДСКОЈ природи.
Борба се води против спољашње напасти, ма које врсте или против организма истог рода. Али напослетку борба је борба и рат се увек води од рођења до смрти!
Рат пак у другом смислу развија и веома племенита осећања.
Он неверовано брзо развија моралне, материјане и душевне особине људи и народа као што су: славољубље, пожртвовање, оданост, сажељење и часност.
Али, “сам” рат слика и лажну маску људске и државне величине, обелодањује њихову слабост, поквареност.
СВЕТ НЕ МОЖЕ ДА СЕ ЗАМИСЛИ ОД КАД ПОСТОЈИ БЕЗ РАТА, КАО ШТО СЕ ЦЕО ОРГАНСКИ СВЕТ НЕ МОЖЕ ЗАМИСЛИТИ БЕЗ ОПСТАНКА.
СВЕ ЈЕ РАТ!
Тема рата и стратегије се изучава на војним академијама у целом свету и можда се понегде размишља другачије, али ово су нека од правих начела свих ратова света, ма ко их водио и ма у ком времену они били!.
Агресор напада а нападнути се брани. Али сви РАТУЈУ!
Војсковођа се издваја од војника по томе што унапред мора да размишља о сваком кораку, мора да предвиђа, доноси одлуке за себе и своју војску као и народ за који се бори.
Бити частан у тим одлукама није ни мало лако.
У нашој историји смо имали велике ратнике и војсковође, данас ће мо се осврнути на једног од највећих из Првог светског рата, којима се нисмо довољно одужили, ни као држава, ни као друштво.
ВОЈВОДА ЖИВОЈИН МИШИЋ
Из његове биографије издвајамо:
” Са Бугарима је ушао у рат 1885. године. Мишић је ушао као командир ваљевском В пешадијском пуку Дринске дивизије, касније постављен за команданта тог батаљона. Генералштабни пуковник је постао 1901. Био је и краљев ађутант”
” Командант Дринске дивизије. У чин генерала унапређен је 20. новембра 1912. као награду заслужену у Кумановској бици. На дужности помоћника начелника Главног генералштаба налазио се 1909-12. и 1913-14. “
” Командовање И армијом преузео је 2. новембра 1914. Запамћен је по блиставој победи у Колубарској бици. Европска штампа тада је писала о српском тријумфу и о војсковођи из Струганика. За те заслуге добио је војводско звање. А у знак захвалности „за ослобођење Ваљева од гнусног непријатеља” проглашен је за његовог почасног грађанина.
” Није се слагао са плановима о повлачењу Српске војске са територије Краљевине 1915. Залагао се за прикупљање расположивих српских снага у Метохији и прелазак у противнапад. Међутим ипак се повиновао одлуци о повлачењу и своју армију повео на југ. А у септембру након болести и лечења у италији, 1916. поново преузео командну дужност у И армији и допринео ослобађању Битоља. Као начелник Штаба Врховне команде командовао је у септембру 1918, пробојем Солунског фронта. Његова одлука о убрзаном наступању Српске војске на север умногоме је убрзала слом снага Централних сила на Балканском полуострву. По завршетку рата Мишић је постао начелник Генералштаба војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца али је због тешке болести био приморан да у лето 1919. напусти ту дужност и оде на лечење у Француској.”
