Став пензионисаног генерала и некадашњег начелника ратног штаба Армије БиХ Сефера Халиловића о нестанку Републике Српске ако референдум у РС буде спроведен није новијег датума и по јавности провлачи се још од 1996. године са извесним модификацијама.
Ратни планови, неформални обично сваке године око битних годишњица везаних за почетак или крај грађанског рата у БиХ освану прво на друштвеним мрежама, а затим и у поједним медијима где актуелно бошњачко руководство посебно радикалнијег става са великим жаром коментарише како РС треба укинути и створити унитарну БиХ.
Такве планове обично прате и политички ставови о нужном редефинисању Дејтонског мировног споразума.
За сада у оптицају постоје два плана један који је фигурирао у јавности пре једно 8 година који је неформална сарајевска елита здушно подржавала, али је увек над овим планом лебдело питање која врста борбе ће бити нужна и ко ће бити учесници. У лето 1996. године варнице за обнову већих борби широм БиХ дефинисане су у три тачке:
– исламизација некадашњих српских предграђа Сарајева;
– Мостар као катализатор за нови хрватско-муслимански рат и
– Коридор и Брчко као варница за започињање новог рата портив Републике Српске при чему би она била подељена на два дела и уништена а план је предвиђао и укључивање тадашњих једница ИФОР у борбене операције.
План за Сарајево је веома евидентан и веома видљив јер број Срба који су живели пре рата у овом граду , а посебно током рата и после потписивања Дејтона се смањивао и сводио учешће Срба на једноцифрени ниво. Последње две године евидентан је пораст Арапског становништва у највећем граду Федерације а посебно насељавање оних насеља где су Срби били некада већина.
Мостар – је упркос ставу да град треба постати симбол одрживости федерације је и даље дубоко подељени град. Међународна заједница уз силне напоре није успела да овај град претвори у јединствену целину и тренд бошњачко-хрватског помирења и коегзистениције. Сарајево је и дан данас решено да демонстрира непорну контролу над читавом БиХ, док Хрвати из подручја Херцеговине не желе ништа од тога, а рат би могао да избије вероватно због неспремности Сарајева да се суочи са стварношћу.
Коридор и Брчко још од грађанског сукоба, а посебно од Дејтонских преговора је трн у оку Сарајева. Посебно Брчко јер компромисни договор око њега Сарајево је са великом задржаношћу прихватило и тешко се помирио са његовим посебним статусом, а још више што је Република Српска задржала коридор.
Блиц криг заузимања Републике Српске
Други много радикалнији и конкретнији ратни план у стилу блиц-крига, заузимања Републике Српске у случају извођења референдума појавио се прошле године.
Замшиљени план освануо је на једној Фејсбук страници а садржао је следеће:
Уколико би Додик покушао са референдумом насилно да отцепи Републику Српску од другог БХ ентитета предвиђа се употреба војних снага које би извеле операцију и за сва времена угасиле Српску.
Операција би према том плану почела употребом диверзантско-терористичких група које би имале задатак да се упуте према Дрини како би извршили минирање и зарушавање свих мостова према Србији како би се спречила употреба Војске Србије у случају почетка војне операције сламања Републике Српске.
Једна од битнијих ставки је пресецање Српске на два дела заузимање коридора и одвајање Брчког. Према том плану војно ангажоване снаге вероватно би уз помоћ технике после пресецања требале сачувати освојени простор.
Трећи правац и битан смер наступања предвиђа се из правца Горажда ка тромеђи БиХ, Србије и Црне Горе и одвојити Источну Херцеговину од Источне Босне са главним циљем заузимања Требиња.
Четврти правац наступања предвиђен је за простор босанске крајине и смер ка Мркоњић Граду и даље према Бања Луци. Поменуте коридоре требало би војне снаге Федерације да држе док званична Бањалука не пристане после парализације на све захтеве Сарајева.
Војне снаге које би биле ангажоване биле би подељене у четири оперативне групе Север, Југ, Исток и Запад.
Евиденто је да би се у овим замишљеним операцијама корситила тактика коју је примењивала Армија БиХ- мноштво офанзивних акција мањих снага и борбених група. Те снаге би упадале у насељена места, изводиле нападе на цивилне циљеве у циљу застрашивања, као и наносиле губитке у живој сили и борбеној техници полицисјким снагама и српском елелмнту у структури армије БиХ., уз употребу диверзантско-терористичких група. Евидентно је да би овакав план ишао упоредо са ангажовањем психолошко-пропагандних операција.
За извођење овог плана кориштене би вероватно снаге армије састављене од особа бошњачке националности, резервиста, и војних ветерана уз употребу тенковских чета, артиљерије, противоклопних ракета и минобацача.
Интересантно је да се неки ускладиштени тенкови Т 55, М 60 и АМX-30 добијени кроз програм “ Опереми и обучи” и даље редовоно сервисирају и по потреби пале. Занимљиво је да управо на „јужном оперативном правцу“ који би био ангажован према Бањалуци постоји велико складиште муниције Грабеж код Бихаћа који обезбеђују припадници 2. Пешадијског батаљона састављеног од Бошњака који је подређен 6. Пешадијској бригади која се налази у Бањалуци. У складишту се налази муниција калибра: 5,56 мм за пушке до 100 и 125 мм за тенковске топове, од калибра 105, 122 и 155 за артиљерију до ракета од 107 мм за вишецевне ракетне бацаче.
У касарни „Адил Бешић” у Бихаћу налази се и 10 тенкова који формацијски никоме не припадају већ стоје, али се редовно одржавају. Са складиштем убојних средстава и обученим посадама међу локалцима из ратног и послератног периода могу представљати претњу Бањалуци која опет с друге стране у поседу има тенкове М 84 који су такође оперативни, али не баш у добром стању с којим би се Бањалука могла одупрети у случају било какве непосредне опасности.
На три локације у Српској у Приједору, Бијељини, Билећи и Бањалуци осим Хрвата и Бошњака се налазе и Срби у вечини и који би могли у случају било каквих претњи да спрече било какво неугодно изненађење.
Иако је сасвим јасно да актери овог рата би међусобно ратовали са оружјем које је технички превазиђено и застарело ( тенкови М 60, АМX 30, М 84, Т 55, бробена возила пешадије БВП М 80, Панхард, ОТ М 113, зарим ПВО системи Куб стрела 1, 10 2М и игла, БОВ -3 ЗСУ- 57/2 калибра 57 мм до Бофорса 40 мм, сукоб би веома кратко трајао, јер се зна ко држи кључ Балкана а тиме и може притиснути дугме за промену боје на семафору за активацију рата.
Места за потцењивања ратоборних изјава појединица не би требало да буде јер надања неких војних и политилчких кругова у Сарајеву су и даље веома актуелна.
