Дневник Ирене Парезановић у ком су описани догађаји од среде, 24. јула преносимо у неизмењеном облику:
14:00, Дом здравља у Пожеги
Невелики број људи чека испред зграде, где су постављени један шатор и неколико клупа покривених сунцобраном. Врућина је, али дежурна докторка ради ефикасно. Слушају ми плућа и ваде крв у амбулантним колима, чекамо резултате под шатором. У једном тренутку дезинфикују простор. Људи су стрпљиви, размењују здравствене проблеме, стари имају предност, осећам се безбедно. Таман што сам се осетила у сигурним рукама, говоре ми, алармантно у Ужице, снимак плућа, лош.
17:30, Ужичка болница, Инфективно одељење
Отприлике 50 људи чека, а због збијености изгледа као да их је 100 њих из Ужица, Пожеге, Ариља, Косјерића, Севојне итд. У дворишту су монтиране две сиве кутије које медицински радници зову “контејнери”, те људе распоређују тако што им кажу “Ви сте за овај контејнер”. Пред зградом су три клупе са сломљеним даскама, бетонски блокови и пањеви, такозвана места за седење. Бака погурена до земље, не може тако ниско, дошла је сама, нико је не констатује.
19:00, Ужичка болница, Инфективно одељење
Две докторке раде саме, без помоћи медицинских сестара. Под визиром и маскама прозивају пацијенте који се гурају да чују своја имена. Упркос свој исцрпљености и конфузији изазваној читањем истог списка за оба „контејнера“, пацијенти упорно чекају све на ногама. Нико не сме да се удаљи, у страху да не чује своје име.
20:00, и даље Инфективно
Све је више старих лица и све више санитета који довозе пацијенте чак из Нове Вароши. Један човек почиње да виче јер чека већ десет сати на резултат, говоре му да иде кући да се освежи и да се потом врати. Једна жена се враћа од куће и пита да ли су је прозивали, докторка виче на њу “Шта сам ја рекла, зашто сте ишли кући?”. Смркава се и почиње да грми. Чујем неизбежно телефонски разговор једне госпође која се размишља да ли да спава на тавану или у подруму кад се врати кући, јер овде мора да се заразила.
20:30, исто
Једној госпођи која чека од 14х губе документа и она виче, хоће да баци бомбу да има. Пацијенти се у “контејнеру” задржавају више од 40 минута, ја постајем нестрпљива да сазнам шта им тамо толико раде.
21:00, под сунцобраном
Пала је киша. Док пљушти, сви се скупљају под један сунцобран. Број пацијената се само повећао откад сам овде. Неки су ипак одлучили да покисну, под упалом плућа и темепературом. Некима је свеједно како зна да буде у стањима исцрпљености, умора и немоћи, боље да покисну него да се заразе. После пуцања пар људи, стрпљиво се ћути и чека, јер нама је ово нормално. Киснемо, седимо у блату и говоримо “шта можемо, ради шта ти кажу, седи и ћути”.
22:00, “контејнер”
Улазим коначно у контејнер, који сад први пут пишем без знакова навода, јер то заиста и јесте. Откад сам ту данас, а и откако памтим своје одласке у ужичку болницу, није чишћено ниједном, а изгледа као да није чишћено никад. У контејнеру је блато које не престаје да се разноси, прљаво ћебе на кревету (каква су иначе ћебад у ужичкој болници), укључена клима и запечаћен прозор. Докторка која ме прегледа нема специјализацију и ради већ 12 сати, одлучна да не иде кући док не прегледа и последњег, она једина на 40 пацијената. Шаље ме да по трећи пут данас вадим крв, те одлазим у унутрашњост зграде Инфективног одељења, стециште заразе где у просторији од четири квадрата седи десеторо људи, под њиховим ногама гмижу бубе, а на прагу спава један пас којег сви прескачу.
23:30, зграда Инфективног одељења
Извадили су ми крв, али су заборавили један резултат, па ме опет боду. Докторка се гуши под маском, пита ме могу ли ја да однесем крв на трансфузију, “да бисмо скратили процес”, каже. Кажем да не могу, јер сам већ претходно ишла на одељење где је скенер, не би ли ми неко дао опис снимка, који у Пожеги из непознатог разлога нисам добила.
22:30, зграда где се раде ренгенски снимци
Празно и сабласно тихо. На шалтеру нема никог. На разваљеној столици набацана гомила снимака плућа. Чекамо нас пар, куцамо, зовемо, нема никог. Иза врата се чује пригушен смех. Пролазим ходницима и у свој тој кафкијаштини успем да се повежем на wифи мрежу „Ургентно хотспот. Пунимо телефоне на разваљеним утичницама. Још једна особа ми каже да су јој изгубили документа и да долази по трећи пут у истом дану. И даље празно. Одлазим у оближњу зграду Ургентног да питам има ли кога. Говоре ми да идем и да чекам.
22:35, на путу између зграда одељења
Нема осветљења. Само то.
23:00, ходник једне од зграда
Пролази сестра у скафандеру коју не препознајемо, али она препознаје нас, каже весело „ја сам Вам вадила крв, резултати ће за око три сата, не може пре“. Питамо је очајно има ли неког овде, каже “сачекајте да докторка једе”. Пунимо телефоне и чекамо да докторка једе.
23:30, исто
Бесно куцам на врата, излази докторка без маске и заштите и пита ме смркнуто “шта је?”. Молим је да ми да опис снимка. Она узима снимак дрско и невољно каже „сачекајте“.
23:55, натраг на Инфективно
Случајно сретнем своју докторку коју препознајем по имену написаном на рамену. Гледа ми снимак док стојимо на мокрој земљи, такорећи блату; ципеле су ми већ пропустиле воду, а њој недостаје кеса на једној нози. Каже ми, све је у реду, али ме уводи у опет у контејнер. Људи и даље долазе. Макар не пада киша.
00:30, контејнер, поново
Седим у контејнеру са отвореним вратима па лакше дишем док гледам земљу која се скупила по ћошквима и докторку чија столица урања у то блато док пише извештај, једва се концентришући. Извињава се што сам чекала и што и даље чекам, али она нема избора, јер је сама. Шаље ме кући и каже да је докторка из пожешког Дома здравља погрешила. Размишљам, ако се овде заразим, како да докажем да је докторка из Дома здравља у Пожеги погрешила? И да успем, одмах знам да неће имати никаквог учинка.
1:00, такси
Седим у таксију који вози по свеже урађеном аутопуту. Како лагодно милују точкови пут, благо нама! Тај пут раде већ годинама, али како каже мој и ко зна чији још јадни “квазиновиночитач” деда “барем нешто раде”. Размишљам, дивно је што ме нису оставили да спавам на распалим креветима без душека, какве сам виђела у ужичкој болници, што ме нису осудили да гледам у плафон који се урушава због влаге. Мислим још о свим људима који су остали и који тамо леже. О свима онима који су принуђени да, немајући избора, буду третирани као ђубре у контејнеру. Контејнеру званом ужичка болница, где се људи рађају и умиру окружени прљавштином и немарношћу – не само пацијенти, већ и здравствени радници. Тамо се и здрави људи осећају болесно. Није први пут да присуствујем оваквој фарси, она се тамо дешава и у нормалним условима. Та свеопшта неорганизација, тамо је модус операнди. Најближи гледају своје болесне како трпе немоћни и губе своје животе, а онда и они сами полагано умиру у страху да и њихов живот не буде осуђен на тај нехумани простор који се не може назвати здравственом установом.
2:00, код куће сам и не дај боже ником.
Милена Илић Мирковић нова с
