– Шта можемо да купимо за 20 динара, весело с врата питају двојица клинаца продавачицу у продавници заплењене робе на Карабурми.
Не сећам се када сам последњи пут чула то питање, а да није праћено громогласним смехом. Такво питање спада међу реторичка већ неколико година. Ипак, ова двојица су дошли на право место.
– Жвакице и све чоколадице су око касе, одговорила им је већ уморна радница.
Ови дечаци очигледно нису само мене подсетили на основну школу, већ и једног повећег господина који је стајао тик иза мене.
– Ево вам 100 динара, проведите се, поручио је дечацима добронамерно машући плавом новчаницом са ликом Николе Тесле.
Дечацима се на секунд могао приметити сјај у очима, али је врло брзо нестао јер су се очито сетили да им мајка стоји испред врата и да су већ увелико научени да не смеју да прихватају ништа од странаца. Мајку која улази у продавницу пропратило је бар седам одлучних „НЕ“, изречених пискавим гласићима у хору.
У моменту се није могло проценити коме је непријатније, мајци која не може да финансира „шећерну зависност“ својих синова или човеку који нуди новац малој деци. У сваком случају, осим нелагоде, сви су прошли некажњени и цео догађај је завршен смехом од ког су се затресле ионако нестабилне тврђаве од кутија које су претпане робом и побацане по целом простору.
Оваквих продавница заплењене робе има само неколико у Београду. Просечни пролазник их вероватно не би приметио због тога што су изузетно суптилно, једва приметно, обележене. На улазним вратима залепљен је папир на ком је написано радно време и назив компаније која обезбеђује робу. Испод њега се налазе још два папира са натписима “Моле се потрошачи да узимају корпе” и “Одложено плаћање чековима грађана 120 дана”. Продавачице су врло строге по питању првог правила. Ограничен број корпи, као и чињеница да један човек са корпом заузима цео уски пролаз у пренатрпаној продавници доводи нас до закључка да унутра истовремено може стати мање од 10 просечно грађених купаца.
– Јел увек оваква гужва овде, усудила сам се да упитам нешто крупнију продавачицу.
Погледала ме је мрко и мрзовољно процедила:
– Ма да, овако је већ пет година. Овде нема пораста цена као код осталих.
Очигледно је било да су ред и распоред у овој продавници мисаоне именице и тешко достижни идеал. Пошто ми је отворила врата света у ком инфлација не постоји и у ком се „веселе деведесете“ никад и нису десиле, тумарала сам између кула картонских кутија и „тријумфалне капије“ од паковања тоалет папира неко време, тако да сам и заборавила шта сам уопште дошла да купим.
Овлашним погледом на своју корпу установила сам да сам узела:
– Веганске гумене бомбоне – комада један.
– Омекшивач неког италијанског произвођача у флуоресцентно розе боци (без упутства на српском) – један комад.
– Паковање нудли – пет кесица.
– Цедиљку за лимун – загасито зелене боје.
– Чарапе – три пара за 100 динџи.
Ништа од овога ми није требало, колико год деловало исплативо. Задржала сам само гумене бомбоне и упутила се ка каси. Приметила сам целу полицу пуну малих кућних апарата и на њој „грејач за кафу“ и збуњено га истражила покушавајући да разумем по чему је посебнији од обичне џезве. Упитала сам продавачицу да ли издају гаранцију.
– Наравно, на две године, поносно каже.
Госпођа поред мене која је бирала пеглу, начувши наш разговор заверенички ми добацује.
– Кад купујем технику овде, прекрстим се три пута пре него што је упалим. Гаранција неће платити рачуне, прошапута и настави да пребире по полици.
Када сам коначно стала у ред, испред мене је био старији господин који је куповао решетку за сушење веша. Ту је настао неочекивани застој на каси јер тај производ није био убачен у систем.
Продавачица је проверила колико кошта и замолила ме да јој додам ракију која се налазила иза мене да би истом ценом „покрила“ продају решетке за веш. Додала сам јој шљивовицу непознатог произвођача и помислила како ће тај господин својој жени да објасни због чега се враћа кући са мрежом за веш.
Али и са ракијом на рачуну.
Лидија Лазаревић Данас
