Од 193 предузећа у Србији која су одговорна за управљање рударским отпадом, 21 управља опасним отпадом – флотацијском јаловином, а само једно предузеће за то има дозволу министарства. “Најмање 20 ових предузећа одлаже и управља потенцијално опасним рударским отпадом без издате дозволе за управљање”, утврдили су државни ревизори. Када је реч о опасном медицинском отпаду, постоје само процене да је реч о годишњој количини од 5.000 тона. Прецизнијих података нема, јер је тек свака пета здравствена установа у Србији – од укупно 6.969 регистрованих – надлежнима доставила податке о произведеној количини инфективног медицинског отпада током 2021. години. Чак и код доступних информација је упитна њихова тачност, пошто различите институције дају различите податке о опасном отпаду, а то је само део налаза које је утврдила Државна ревизорска институција у ревизији сврсисходности пословања “Управљање опасним отпадом”.
„Утврдили смо низ неправилности по питању управљања опасним отпадом у Србији“, рекао је Душко Пејовић, председник ДРИ.
Он је указао на значајан проблем уклањања и складиштења таквог отпада и недовољно прецизне прописе.
„Није уређено питање складиштења, или спаљивања отпада, нити било какво друго питање које је регулисано у другим земљама које имају већи напредак у тој области“, рекао је Пејовић.
Ревизори су утврдили да у Србији немамо редован систем сакупљања опасног отпада. Нема ни довољно информација о сакупљању неких токова опасног отпада – киселине, хемијског отпада, отпада контаминираног уљем, муља и др. Немамо ни довољно капацитета за његово складиштење, а ни национално постројење за третман опасног индустријског отпада, као ни централна регионална складишта опасног отпада, иако је планско решење дато у Просторном плану Републике Србије још 2010. године.
„Нема довољно капацитета за складиштење опасног отпада. У таквим околностима, произвођачи опасног отпада привремено складиште опасни отпад на својим локацијама у привременим складиштима“, наводи се у извештају.
ДРИ подсећа да недостају капацитети за спаљивање органског индустријског и медицинског отпада.
„Не постоји посебан пропис о одвојеном сакупљању и управљању опасним отпадом из домаћинстава у Србији. Одређени опасни отпад из домаћинстава, попут отпада од електричне и електронске опреме и батерија, сакупља се под управом општина и у контексту посебних токова отпада. За други опасни отпад из домаћинстава, нпр. отпадно уље, фармацеутски отпад и хемијски отпад, до сада у Републици Србији није успостављен редован систем сакупљања“, указује ДРИ.
Неадекватно управљање опасним медицинским отпадом чије се количине процењују на 5.000 тона годишње представља велики проблем, због тога што се опасан отпад не раздваја у здравственим установама, наводи се у извештају.
Чији је податак тачан
Државни ревизор Никола Стефановић указао је да је током ревизије установљено да постоје разлике између података о количини произведеног опасног отпада Агенције за заштиту животне средине и Републичког завода за статистику.
Тако је количина насталог опасног отпада у 2020. години по Републичком заводу за статистику 70.444 тона, по Агенцији за заштиту животне средине 67.872 тона, док је очекивана количина насталог отпада чак – 218.635 тона.
„Такође, постоји разлика између стања залиха опасног отпада на привременом складишту у извештајној години на дан 31. децембар и стања на дан 1. јануар у наредној години. А та два стања треба да буду – иста“, појашњава овај ревизор.
Тако је последњег дана 2019. године стање залиха опасног отпада забележено у количини од 3.874 тона, док је првог наредног дана – 1. јануара 2020. године стање тих истих залиха у привременом складишту чак 8.368 тона.
„Због недостатака у прописаним обрасцима извештавања, подаци о поступцима и методама одлагања и поновног искоришћења опасног отпада нису у потпуности поуздани“, истакао је ревизор.
Показавши о чему је реч на конкретном примеру, Стефановић је навео да су здравствене установе исти опасан инфективни медицински отпад означиле трима различитим ознакама.
„И све три су – погрешне – и Р5, и Р7 или Р11. То су, наиме, ознаке за отпад који се – рециклира“, наводи он.
Овај инфективни отпад, иначе, требало је да буде означен ознаком Д9, пошто је реч о отпаду који никако не сме да се – рециклира.
Колико има опасног отпада
У извештају ДРИ се указује да Републички завод за статистику објављује податке о произведеној количини опасног отпада и редовно шаље податке Европском статистичком заводу (Евростат), сваких 18 месеци према њеним захтевима.
Према тим подацима у Србији је у 2020. години настао отпад из делатности рударства у количини од 45,7 милиона тона, од којих је 25 одсто, односно 11,2 милиона тона декларисано као опасан отпад. Годину касније, током 2021, произведено је 59,5 милиона тона отпада из делатности рударства, а као опасно је означено 24 одсто, односно нешто више од 14 милиона тона.
Ко има дозволу
Никола Стефановић истиче да дозволу за управљање рударским отпадом у Србији има једино – привредно друштво Зиђин Мајнинг Бор, за управљање рударским отпадом у руднику бакра и злата Чукару Пеки.
„Оператери управљања отпадом били су дужни да до 1. јануара 2022. године поседују дозволу за управљање отпадом. У Републици Србији само један оператер одлаже и управља рударским отпадом на основу дозволе за рударски отпад и плана управљања рударским отпадом. Министарство, односно надлежни покрајински орган, нису предузимали мере које би довеле до тога да сви оператери одлагање и управљање рударским отпадом врше на основу дозволе за управљање рударским отпадом. Најмање 20 оператера одлаже и управља потенцијално опасним рударским отпадом (флотацијском јаловином) без издате дозволе за управљање отпадом“, навео је Стефановић.
Када је реч о медицинском отпаду, већина здравствених установа нема сагласности на планове за управљање медицинским отпадом. Евиденција произвођача овог отпада није свеобухватна, а постојећа инфраструктура за третман медицинског отпада, како истичу ревизори – није у потпуности функционална.
„Третман инфективног отпада и оштрих предмета врши се методама дезинфекције и стерилизације у аутоклавима млевењем, односно дробљењем у дробилицама, којима се постиже уклањање опасних својстава, смањење запремине и непрепознатљивост отпада. Постојећа инфраструктура за третман медицинског отпада није у потпуности функционална – 35 одсто дробилица није у употреби због застарелости опреме, честих кварова, преоптерећености уређаја и проблема са сервисирањем, као и због недостатка финансијских средстава, због чега се не врши потпуни третман произведеног инфективног медицинског отпада“, наводи државни Стефановић.
Државна ревизорска институција је у поступку ове контроле ирекла препоруке надлежним институцијама: Министарству заштите животне средине, Министарству здравља, Покрајинском секретаријату за урбанизам и заштиту животне средине, Министарству рударства и енергетике, Покрајинском секретаријату за енергетику, грађевинарство и саобраћај и Агенцији за заштиту животне средине.
Рок за поступање по препорукама ДРИ је – годину дана.
Даниела Илић Красић Н1
