Иду избори. Почиње предизборна нервоза до душе ови избори немају онај жар коју су носили неки предходни. Некако је мирно. Као да се изборни резултати већ знају, као да је све договорено.
Некада смо се делили на Титоисте и Стаљинисте, на партизане и четнике, на комунисте и буржуазију, и тако све до данашњег дана када је плурализам достигао највишу тачку и дао нам слободу одлучивања али и слободу критиковања. Данас се делимо још и на прозападне и происточне, еурофанатике и еуроскептике. Неке странке се својом кампањом више обраћају и додворавању западу него српском гласачу, као да већ знају ко је битнији фактор.
Онима који се не сећају 1999 и бомбардовања, њима запад делује као обећана страна света. Зарад својих уверења, да не кажем амбиција, заборављају Кошаре и Паштрик, Алексинац, Грделички воз, Сурдулицу, Варварин или жуту кућу. Заборављају Милицу из Батајнице и друге мале Милице широм Србије.
Мазохистички кривимо себе јер смо изазвали снагатора да нас пребије. Сада се умиљавајући извињавамо, а брат Ђура нам полако, натанане, опрашта што нас је тукао, али и то само под условом да признамо Косово па макар и про форме.
Мора се признати да смо сви ми окренути ка западу и да сматрамо да нам одговара њихов стандард. Претежно сви возимо западне аутомобиле, носимо фармерке, гледамо прекоатлантске филмове и прихватамо све што долази са те стране света. Нико од нас не мрзи запад и западне вредности. Жеље и амбиције су нам оријентијане према западу ма како то мазохистички изгледало.
Волимо да одемо у Њемачку, да радимо за 1500€, да платимо стан, храну и да пошаљемо кући 500€. Код куће то потроше, а шта би друго, и где си био… Нигде.
Са друге стране Русију доживљавамо, како то многи воле да кажу, као мајку. Русија нас никада није напала. Русија нас никада није бомбардовала, чак шта више Русија нас је ослобађала. Мало је познато да никада српска војска не би стигла на Крф да Русија није запретила, да ако нам се не дају бродови за превоз српских трупа и рањеника, да ће Русија закључити сепаратни мир са Немцима, и гле чуда, Брити се сложише. Нерадо, али мораше. Октобар 1944. Руси ослобађају Београд, а савезници га пре тога равнају са земљом. Прво је то радила Немачка 1941. а савезници у два наврата 1944. И поред тога, мало нас иде на рад у Русију, мало нас вози руска возила или прати руску моду.
Србија у унутрашњој политици грца, тоне полако. Економија је у стагнацији али у медијима се стално појављују некакви историјски успеси. Константно напредујемо попут тигра у џунгли, али у финансијско – економском смислу тај тигар нема ни зубе, ни канџе. Од опреме има само пруге. Српски радник ради за малу плату и једва сатавља крај са крајем. Наравно то је само реалност нашег живљења али ако гледате телевизију и пратите неке медије који приказују фикцију, наравно не сви, помислићете да сте само ви неспособни и да је беда само код вас а да остатак Србије живи у свету меда и млека. Због тога и немају сви медији националну фреквенцију јер би се абар о царевој голотињи много брже пронео.
Србија је кадровски осакаћена а кад то кажем не мислим да код нас нема кадрова. Има их, него сам мислио да је кадрирање и постављање људи на сијасет озбиљних функција некако чудно. Када кадрирате у својој странци онда то није ни толико битно. Нема везе да ли ти људи долазе из нестраначја или неке друге странке. Важно је да они знају да треба да раде за странку. То да ли они долазе у владајућу странку листом из Г17+ или из редова функционера ДС-а, то није битно, али када те људе поред својих слепо послушних, неспособних, или полуспособних, постављате и недржавне функције, а до јуче сте те исте етикетирали као лопове и кривце за све лоше што се дешавало у Србији, онда то постаје проблем за државу. Тако смо и добили ликове који мисле да је Исус рођен на Дан Заљубљених или оне којима је захваљујући институцијама омогућено да имају „дубоку пенетрацију у народ и грађане“.
Пуну деценију успорени напредак Србије сваљује се на „лопове из бившег режима“ а сада ти исти „лопови“ постају носиоци политике СНС и перјанице на државним функцијама. То ми личи на потез очајника, додуше сваки потез који актуелна власт чини личи на пуцање у сопствену ногу. Штрајк запослених у Пошти је последњи у низу на којем се показује ароганција и суровост ове власти. Тотално игнорисање легитимних, легалних и надасве поштених захтева радника. Забоден је прст у око Београђанима који су тражили укидање „задруге“ формирањем и еxпресним емитовањем новог ријалитија под називо „елита“.
Гласови се купују давањем милостиње т.ј. издвајањем једнократних помоћи од по 100€ за различите категорије. Психолошки се ствара осећај немоћи а уједно и захвалности према спасиоцу . Нико да се сети да је за тај износ могао повећати годишње примање. По 10€ месечно више. Да ли то има свој крај? Да, има.
Шта се дешава са преговорима о Косову? Наш председник иде и преговара иако то није посао председника државе. То је посао председника Владе, али председник Владе нам је такав какав јесте, па је нормално да му се не сме дозволити да преговара. Чему служи председник владе који не сме ништа? Служи да замуцкујући хвали његово височанство и велича његов рад, труд и залагање. Да се безгранично диви пожртвованости и преданости у марљивом истицању његових врлина које су до сада биле недокучиве мозгу обичног смртника, па народ тј. гласача треба просветлити.
Долазе нам белосветски политичари. Од Ескобара, Урсуле, Лајчека и осталих и после сваког сусрета, на заједничким конференцијама, они јасно и гласно кажу да Србија мора признати Косово и да је то договорено у Охриду. Наш председник прича да смо за разговоре и дијалог. Србија је за компромис. Схватам то и поздрављам такав приступ јер Косово је део Србије и то пише у Уставу РС, али зашто се то не каже отворено пред њима? У очи? Зашто се пред њима не каже да Србија неће признати Косово и да ништа није ни договорено, камоли потписано у Охриду?
Чему после изјаве Премијера да је Вучић тешком муком успео да нас спаси санкција и да је натчовечанским трудом и залагањем … урадио… ШТА?
Не верујем да су се Европски изасланици уплашили па одустали. Не верујем ни да су насели на неку нашу причу. Њих интересује само независно Косово, ма колико та творевина била против међународних закона јер сила законе прави. Да, та иста Европа у коју су окренуте наше очи као у спасиоца. Гледали смо ми у њих и 2000., и 2012., па их гледамо и 2023.
Шта смо то друго дали, или на шта смо пристали, па санкција нема?
Добро знамо да Европа гледа само профит и интерес. Неолиберализам у који ми срљамо је погубна ствар, али изгледа док нас то не буде погодило по сред чела, нећемо схватити.
Ако хоћемо у ЕУ морамо признати Косово као независну државу и морамо увести санкције Русији.
Русија нам је једини „пријатељ“ који од нас не тражи ништа. Не условљава нас и нема ништа против да уђемо у ЕУ, али шта ми добијамо уласком у ЕУ?
Какав је статус чланица ЕУ? Они који мало прате знају да у ЕУ постоје неписана три прстена по утуцају, моћи и статусу. Немци и Французи су у првом, а у остала два су се распоредиле остале чланице. Нутела није иста за Немачко тржиште или тржиште Пољске. Ариел је различит у Немачкој од оног у Мађарској. Сва роба се разликује у зависниости од статуса који дотична држава заузима у неписаном правилу ЕУ. Дискриминација је јасно видљива. Сеграгацију можете видети и на таблама на граничним прелазима где јасно пише на једној табли „Држављни ЕУ“ и на другој „Остали“. Одмах подела и другачији однос.
ЕУ је нешто што је наставак идеје о обједињавању земаља Европе. Није успело у првој половини XX века војно па се прешло на алтернативу, првобитну идеју, економски. Идеја је први пут промовисана 1937 у Минхену као „Европски Економски Простор“од Атлантика до Урала и предвиђено је да постоји једна заједничка монета и брисање граница између држава. Лазански је пре 8 година одлично о томе говорио и то можете пронаћи на Yоутубе.
Хрватска је под паролом самосталности започела грађански рат да би се одцепила од СФРЈ и да би била незавсна и слободна, а онда је ускочила у ЕУ и изгубила независност. Законе је ускладила са законима које прописује Брисел (читај Немачка). Има обавезу заједничке спољне политике. Да ли је то независност? Није! За све што хоће морају да питају.Хрватска је изашла из државе у којој је била конститутивни фактор. Била је део 6. војне силе у том тренутку. Имала је свог команданта авијације и прегршт генерала. Имала је утицај у доношењу одлука и бирању функционера заједничке државе. Имала је свог председника и федералног премијера и шта је урадила …? Ушла је у НАТО и сада грца са обавезама издвајања од свог националног прихода за потребе алијансе. Словенија исто. Црна гора такође. Македонија је на референдуму рекла „Не“ у НАТО али НАТО их усисао. Ко „шиша“ вољу грађана. Да ли томе ми стремимо? Да ли треба да жртвујемо своју независност да би скинули једне а да нам наметну друге и да нам држе предавања о демократији и намећу своје идеје које више личе не неоколонојалозам него на искрени партнерски однос. Та демократија нам је већ забранила да сами правимо ракију, да кувамо слатко. Ајвар није више наш него словеначки. Бубамаре имају више права него родитељи у васпитавању деце. Наставници су немоћни. Слободе нам доносе девијације па ћемо се ускоро почети изјашњавати као мачке. Деца ће нам мјаукати на часовима а родитељи ће тражити да наставници испитују децу на мачећем језику. Они који прате девијације у свету знаће о чему говорим. То се већ дешава тамо негде где стремимо.Тужићемо родитеље што су нас донели на свет а нису нас консултовали. Тражићемо доживотно издржавање јер нам је живот дат без нашег пристанка, па сада морамо да се мучимо и радимо. Регистровани манијаци ће се изјаснити да су жене и ићи ће у женске WЦ-е. У лудницама нећемо имати више Наполеоне јер њихово право је да буду то што мисле да јесу.
Ако су слободе отишле толико далеко чему онда закони?
Закони ће служити да штите владајућу касту од плебса и новонасталих аномалија. Слободе ће нам правити све веће разлике. Увећавај слободе, па ћеш видети колика је машта људи. Појавиће се они који ће се изјашњавати као пси или лавови па ћемо се клати по улицама јер они који су се изјаснили да су мачке и овце су плен … то су наша права а за животиње закони не важе.
Да ли томе стремимо?
Избори? Избори су најмањи проблем. Отићи ће ови што су некада већ одлазили а доћи ће ови што су некада већ били.
Питају људи за кога гласати?
Гласајте по својој савести. Како оне бабе кажу гласаћемо за АВ јер нам је дао по 20 000. Спасао нас јер нам деца немају посла а фабрике затворене. Све је поскупело. Беда нас стисла и да није њега ми би поцркале. Има логике, зар не? Па гласајте.
Горан Пекарски
