Измена тек неколико чланова овог закона извела је, вероватно за власт неочекивано, и грађане пред Скупштину. Према тврдњама правника ради се о томе да се дира у неповредивост приватне својине и отварају могућности да се приватни интерес прогласи јавним и на основу тога људима одузима имовина експропријацијом. Према речима професорке права Весне Ракић Водинелић, поред досадашњег јавног интереса по основу ког се губило право на својину уз надокнаду а то су путеви, пруге, болнице… отворена је могућност да се јавним интересом прогласи пројекат из међудржавног уговора у ком је једна страна држава, а друга страна компанија.
„Ако се тај пројекат прогласи да је од националног значаја, то може да се сматра јавним интересом и то утврђује Влада. Тако се мења смисао института експропријације. Посебан проблем је што се то ради по хитном поступку, без праве јавне расправе. Јесте да је то измена закона, али њом се концепцијски мења закон и потребна нам је права, а не фингирана јавна расправа“, напомиње она додајући да је Србија од бројних међународних организација, а пре свега Европске комисије препозната као земља која се није изборила са корупцијом, а пре свега високом корупцијом и да је зато јако опасно доносити овако нејасан закон.
За адвоката Чедомира Кокановића највећи проблем код ове измене закона је то што није дефинисано шта може бити јавни интерес.
„Линглонг је добио земљиште за фабрику од државе, али замислимо да су хтели да граде фабрику на нечијој приватној земљи. Закључили би међудржавни уговор са Републиком Србијом, држава би то могла да прогласи јавним интересом и земљиште би било експроприсано. По досадашњем закону то не би било могуће, по новом јесте могуће“, објашњава Кокановић.
Он истиче да су Влади остављена преширока овлашћења, те да она одлучује за сваки пројекат да ли јесте или није од јавног интереса.
„Не мора то да буде фабрика која запошљава хиљаде људи. Може бити рецимо и објекат на Панчићевом врху или тако нешто. Имамо ситуацију у којој јавним интересом могу да се прогласе и ствари које то нису“, упозорава он.
Ракић Водинелић указује и на још неке потенцијално спорне измене закона.
„Сада се изричито наводи да предмет експропријације могу бити приватна, задружна и јавна својина. Јавна својина, коју користе сви грађани, може бити парк, приобаље, река, рудна богатства… Може се догодити да држава ради користи приватног партнера експроприше својину коју су користили сви. Друга ствар је нејасноћа у вези привременог заузимања земљишта и зграда због изградње, за држање машина, смештаја радника итд. По новом то може трајати три године плус још три године ванредно, али се не каже које су то околности. Тако да власник имовине може шест година да буде лишен права коришћења, а нигде није одређено какву ће накнаду добити. За експропријацију одређена је тржишна вредност, али за ово се не зна“, истиче Ракић Водинелић.
Ту је и ставка да се бесправни објекти неће исплаћивати по тржишној већ грађевинској вредности, што у пракси у којој легализација пред државним органима траје јако дуго може значити да грађани добију мање новца него што би требало, због спорости јавне управе.
Протестанти испред Скупштине у први план су ставили тезу да се закон мења због Рио Тинта и откупа земљишта у долини Јадра. Председница Владе Ана Брнабић је у скупштини „јасно и гласно“ рекла грађанима Србије да „то никакве везе са истином нема“ и да је „потпуна глупост и будалаштина“.
„Тај закон ће служити само и искључиво томе да се пројекти стратешки важни за Србију брже имплементирају. Да смо имали такав закон о експропријацији ми бисмо за Светог Николу имали завршен ауто-пут до Пожеге.“
Она је истакла и да нема везе са Рио Тинтом, јер је њихова фирма у Србији Рио Сава већ покуповала земљу од људи.
Ракић Водинелић сматра да управо хитност са којом се доноси измена закона указује на то да се то ради због неког текућег пројекта или неког чија ће реализација ускоро почети.
„Премијерка тврди је Рио Тинто откупио земљу, али они су откупили тек око трећине или четвртине потребног земљишта. Уосталом, видимо људе из Горњих Недељица које притискају да продају земљу“, напомиње она.
Кокановић, који заступа рударске компаније тврди пак да је још 2015. године изменом закона о рударству дозвољена експропријација у корист приватних рударских фирми.
„Ако постоји могућност да власник једне парцеле неће да је прода онда је фактички забрањено рударство. Рударске компаније генерално не воле експропријацију, јер је тада компликована регулатива и постоје стандарди међународних финансијских институција. Они ће радије платити мало више да избегну то“, тврди Кокановић.
Процес експропријације се овим изменама убрзава и скраћује. За почетак, власник има пет дана да одговори на позив за експропријацију, што је према мишљењу Ракић Водинелић јако кратко.
Кокановић тврди да је овом изменом процес експропријације учињен брзим и ефикасним из угла државе, али власнику имовине, грађанину, смањује права да оспори експропријацију или да извуче већу цену.
Грађевински инжењер Данијел Дашић се плаши да би се на овај начин могла прогурати и експропријација не само код отварања рудника него и код истраживања.
„Ако се то прогласи јавним интересом, мада никада није био, може се људима уништити земља, а шта ако је истраживање неуспешно“, пита се Дашић, додајући да до сада није било већих проблема код експропријације за прави јавни интерес као што је пут или пруга.
Често је држава када је учествовала у великим пројектима са приватним партнерима, прибегавала лекс специјалисима, посебним законима како би заобишла домаће прописе који им само компликују и отежавају послове. Сада, према тврдњама Ракић Водинелић, за тим неће бити потребе.
„Да су имали овај закон не би морали да доносе лекс специјалис за Београд на води. Била би довољна измена детаљног урбанистичког плана. Или рецимо лекс специјалис за гасовод Турски ток, мада је пре неколико месеци њиме уведена промена схватања јавног интереса, како би се олакшало прихватање интереса компаније као јавног“, напомиње она.
„Ово је озбиљна повреда својинских овлашћења и нејасан пропис. Требало је осим правног сагледати и економски аспект и евентуалне тужбе пред Европским судом правде. Ако Скупштина усвоји закон, на потезу је председник Србије да одбије да потпише указ“, поручује Водинелић.
М. Обрадовић Данас
