Претходне две деценије, када је реч о кретању јавног дуга, могу се поделити на четири периода: период пада јавног дуга (2000-2008), период снажног раста јавног дуга (2009-2014), период стабилизације и смањења нивоа дуга (2015-2019) и период његовог поновног раста (2020-2021), пише у ауторском тексту за Нову економију Саша Ранђеловић, професор Економског факултета у Београду. Он подсећа да је, у претходне две деценије, у Србији било десет различитих Влада, при чему се према превлађујућој структури владајуће коалиције цео период може поделити на пет раздобља: ДОС (2001-2004), ДСС-Г17-СПС (2004-2007), ДСС-ДС-Г17 (2007-2008), ДС-СПС (2008-2012) и СНС-СПС (2012-до данас).
„У периоду од 2000. до 2008. године и номинални и релативни ниво јавног дуга Србије су знатно опали, услед отписа великог дела дуга према иностраним повериоцима, релативно ниског фискалног дефицита који је у овом периоду у просеку износио око један одсто БДП-а и делимично био финансиран приходима од приватизације, те снажног раста привреде“, наводи Ранђеловић у тексту за Нову економију.
Након тога, у периоду од 2009. до 2015. године дошло је до снажног раста јавног дуга (за око 16 милијарди евра односно за око 39 одсто БДП-а), услед великог раста јавних расхода по основу економски неутемељеног повећања пензија 2008. године и спровођење других мера фискалне политике (нпр. фискална децентрализација прихода без преноса надлежности на општине и градове 2011. године), те услед слабије наплате јавних прихода узрокованог падом БДП-а током Светске економске кризе 2009, кризе еврозоне 2012. године и поплава 2014. године, као и растом сиве економије у том периоду.
„У овом периоду значајан утицај на раст укупног јавног дуга имало је и лоше пословање јавних предузећа (пре свега Србијагаса), услед чега је држава издавала гаранције за њихово задуживање ради финансирања текућих обавеза, што је утицало да укупан индиректни дуг порасте са око 930 милиона евра 2008. године на преко 2,8 милијарди евра 2013. године, тако да је тада индиректни дуг чинио чак 14 одсто укупног јавног дуга“, наводи се у тексту.
У релативном износу укупан јавни дуг Србије је 2015. године достигао свој максимум од 70 одсто БДП-а, након чега је започео период његовог пада, пре свега услед успешног спровођења програма фискалне консолидације.
У периоду од 2015. до 2019. године Србија је водила политику ниског фискалног дефицита односно фискалног суфицита, што је утицало на пад јавног дуга и у номиналном износу, док су стабилан курс динара уз умерену инфлацију и умерен реалан раст привреде утицали на осетан пад релативног нивоа јавног дуга, на 51,9% БДП-а крајем 2019. године.
Ковид, криза, помоћ грађанима
„Током 2020. и 2021. године, услед пандемијске кризе дошло је до пада јавних прихода, а држава је у оквиру шире антикризне стратегије спроводила снажне фискалне стимулансе, услед чега је фискални дефицит у те две године био висок, што је утицало и на снажан раст јавног дуга, који је номинално повећан за око шест милијарди евра. Ипак, кумулативни привредни раст од око 6,4 одсто у те две године, уз убрзање инфлације, стабилан курс и знатан удео дуга који није исказан у динарима, утицали су да у релативном износу раст јавног дуга буде спорији“, наводи Ранђеловић.
Потребно је напоменути да је око једне четвртине раста јавног дуга (око 1,5 милијарди евра) током 2020. и 2021. године последица је задуживања државе ради исплате паушалне помоћи грађанима.
Имајући у виду да значајан део текуће потрошње становништва одлази на куповину увозних добара и услуга, те да ови програми помоћи нису били усмерени искључиво ка социјално угроженијој популацији, њихова економска и социјална учинковитост и оправданост се сматрају врло ограниченим, док је с друге стране њихова реализација утицала на знатно повећање нивоа задужености земље.
Утицај курса динара
Поред кретања номиналног нивоа дуга и привредне активности, на релативну висину дуга у односу на БДП у посматраном периоду знатно је утицало и кретање курса динара, будући да је у овом периоду 70-80 одсто јавног дуга Србије било исказано у страним валутама (превасходно у евру и америчком долару).
„Тако је од 2001. до 2013. године курс динара према евру депрецирао са 60 на 117 динара за евро, да би након тога курс био номинално готово непромењен. Стабилан номинални курс динара од 2013. учинио је да не дође до раста релативног нивоа јавног дуга услед промене курса. С друге стране, то је де фацто довело до реалне апрецијације курса динара према евру, што је негативно утицало на ценовну конкурентност привреде Србије, динамику извоза и привредни раст у овом периоду“, наводи Ранђеловић.
Аутор истиче да су нас пандемијска криза и неопходност брзог спровођења снажне интервенције државе мерама фискалне политике поново подсетили на значај одржања јавног дуга на умереном нивоу у добрим временима, како би се оставио простор за активно деловање државе у периодима кризе.
„Сходно томе, Србија би требало дугорочно да профилише фискалну политику тако да у нормалним условима фискални дефицит буде релативно низак, са циљем да се јавни дуг стабилизује на нивоу од око 50 одсто БДП-а, уз јавну потрошњу која не би прелазила 41-42 одсто БДП-а у оквиру које би јавне инвестиције и други продуктивни расходи имали знатан удео“, истиче он.
Цео ауторски текст Саше Ранђеловића, професора Економског факултета у Београду, можете да прочитате на порталу Нове економије.
