Електромрежа Србије у убилачкој акцији: изнад глава више хиљада становника општине Винча, почела градња 400 кВ најјачег далековода у Европи
На шта просечан грађанин Србије помисли кад неко помене Винчу? На археолошко налазиште, Нуклеарни институт, депонију?
Ових дана, становницима Винче у глави је само једно – страх. Страх за своју будућност, здравље и опстанак на месту које је деценијама њихов дом. Од када је 8. маја 2014. године Електромрежа Србије (ЕМС) послала багере да копају темеље за далековод, и то у двориштима околних приватних кућа, за њих више није било мира. Упркос свему, званично је започета градња далековода чијих ће 400 кВ убудуће непрестано прелазити тачно изнад кровова њихових кућа, школе и вртића.
Пројекат „Далековод 400 кВ, број 451, Београд 8 – Панчево 2“ ради увођења у трафо станицу „Београд 20“ урађен је још давне 1987. године и финансиран од стране града Београда. На основу оформљене документације, тадашње ЈП „Електроисток“ 1989. године започело је поступак експропријације земљишта ради реализације поменутог пројекта. Међутим, тадашња Влада је читав пројекат „замрзнула“ и наложила препројектовање трасе далековода, како не би угрозио, у међувремену од стране државе изграђену, највећу основну школу у Србији „Никола Тесла“, са 2500 ученика, као ни обданиште „Лане“ са 400 деце предшколског и преко 500 деце млађе од предшколског узраста.
Из непознатих разлога траса далековода никада није измењена, а целокупан пројекат остао је успаван све до 2006. године и покретања пројекта трансферзалног повезивања Украјине и Молдавије преко Румуније, Србије и Црне Горе са Европском унијом ради експлоатисања јефтине електричне енергије из алтернативних извора. Овим пројектом Србија би несумњиво стекла извесну енергетску стабилност, као и велики профит.
Након реструктуирања и пререгистрације ЈП „Електроисток“, ЈП „Електромрежа Србије“ 26. фебруара 2008. године, путем Владе Републике Србије и уз гаранције Европске комисије као посредника, подноси захтев за кредит Европској инвестиционој банци у висини од 50 милиона еура ради реализације градње далековода.
Ништа не би било спорно да у захтеву није приложена документација израђена још 1987. године, без иједне речи о измештању трасе коју је тадашња Влада означила као неопходну, као ни о евидентно измењеној урбанистичкој слици Београда.
Дана 11. јуна 2009. године, Влада Републике Србије доноси Решење о одређивању јавног интереса експроприације у вези са предметном трасом далековода под бројем 465-3405/2009.
На њој, у дну са леве стране, стоји потпис генералног секретара Владе Тамаре Стојичевић, а са десне једино иштампано име и презиме тадашњег првог потпредседника Владе Ивице Дачића, без његовог потписа. Дакле, одлуку која је још ’90-тих година одбијена, због изузетно штетног утицаја на здравље људи, оверио је секретар Владе!
А од кума – Винча!
Без правоснажности овог Решења, само дан касније, 12. јуна 2009. године, Европска инвестициона банка одобрила је ЈП „ЕМС“ кредит под бројем 20070244 у висини од 50 милиона еура за пројекат под оригиналним називом „ЕМС Елецтрицитy Нетwорк Упградинг“. Први део кредита у износу од 25 милиона еура одмах је уплаћен ЈП „ЕМС“, док од даље реализације пројекта зависи исплата другог дела кредита. Важно је напоменути да је банкарски гарант ЕМС-у у Србији за потребе реализације кредита „Универзал банка А.Д. Београд“ која је 3. фебруара ове године, дакле пре почетка извођења радова, отишла под стечај.
27. јула 2009. године Министарство животне средине и просторног планирања издало је Решење о одобрењу за изградњу под бројем 351-03-00497/2009-07. Ово решење постало је правоснажно 31. августа 2009. године и од тог дана и почињу да теку сви законски рокови.
Само решење, на страни 2 под тачком 5, наводи да је важеће 2 године од дана правоснажности, што нас, једноставном рачуницом, води до закључка да је исто постало ништавно 31. августа 2011. године. То, пак, није спречило министарку Зорану Михајловић да га, ради почетка реализације пројекта, 7. маја 2014., дакле 2 године и 9 месеци по истеку рока, овери као важеће.
Овде неправилностима у потребној документацији никако није крај.
Услови јавних комуналних предузећа, као обавезујући и таксативно наведени у прилогу Акта о урбанистичким условима, су очигледно подметнути, јер се 7 од укупно 7 наведених услова искључиво и једино односе на изградњу трафо станице „Београд 20“ у Миријеву, не на изградњу далековода у Винчи. Исти је случај и са 14 од укупно 15 посебних услова из Акта о урбанистичким условима.
Треба ли напоменути да локацијска дозвола, као обавезујућа за изградњу предметног далековода, уопште не постоји?
Даље, градња далековода изводи се по Урбанистичком плану из 1987. године, уместо по правно-обавезујућем из 2009. године који је у потпуности претходно усклађен са Планом детаљне регулације стамбеног насеља Радмиловац, катастарска општина Винча, и по којем траса далековода уопште не дотиче стамбено насеље.
Још један врло споран документ јесте Студија о процени утицаја далековода на животну средину чије је решење један од обавезујућих услова за доношење Акта о урбанистичким условима. Увидом у ове документе открива се да је Акт о урбанистичким условима донет 2. јуна 2008. године, а Решење о сагласности на Студију о утицају далековода на животну средину 31. децембра 2010. године. Дакле, Решење, које је услов за доношење Акта, издато је 2 и по године након доношења самог Акта. Ове запрепашћујуће незаконитости савршено су јасне и особама које нису правници по струци.
Долазимо потом до законски неопходне Енергетске дозволе, у овом случају присутне у виду Решења Министарства за инфраструктуру и енергетику, број 312-01-00021/2011, издатог 21. јуна 2011. године. У самом образложењу дозволе на страни 2, пасус 2, наведено је следеће: „Уз захтев за издавање енергетске дозволе за реконструкцију наведеног енергетског објекта…“ О чему је овде реч, бојимо се, остаје нејасно. О реконструкцији објекта (далековода) који још увек није ни изграђен?
Као што је већ речено, Енергетска дозвола је издата 21. јуна 2011. године, са јасно назначеним роком важења од две године, што нас доводи до закључка да је она престала да важи 21. јуна 2013. године. Ни то, наравно, није спречило министарку Зорану Михајловић да је маја 2014. године прихвати као важећу. Коначно, Републичка грађевинска инспекција 7. маја 2014. године прихвата ова, правно у потпуности ништавна, документа.
Све доказе о срамном вођењу послова око отпочињања радова на далеководу доставили смо 28. јула 2014. године на писарницу Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре. Одговор министарке Зоране Михајловић стигао је 20. августа 2014. године и у њему је наведено, цитирам, да је „Министарство у свему поступало у складу са законом.“
Свакоме ко је прочитао барем део овде наведеног остаје једино да се запита: „У складу са којим законом? Законом јачег?“
Колико вреди један људски живот?
Када небројене законске неправилности нису представљале препреку власти која себе декларише као прореформску и власт која се базира на владавини права, било би крајње наивно очекивати да ће их на овом путу зауставити научно доказани изузетно штетни ефекти електромагнетних поља на здравље људи.
Чак и лаици знају да свакодневни живот испод стубова далековода никако не може имати срећан исход. Стручњаци и студије широм света сагласни су да се ефекти овакве експозиције огледају у чешћој појави малигних обољења, промена на кожи, обољења на генетском материјалу, на кардиоваскуларном и нервном систему, као и у порасту броја спонтаних побачаја.
О овоме сведоче бројне студије, од којих ћемо, као најрелевантније, навести студију „Штетни ефекти електромагнетних поља екстремно ниских фреквенција“ из 2010. године, научни рад тима стручњака из Завода за здравствену заштиту радника, Ниш, и Медицинског факултета Универзитета у Нишу, као и светски признату студију „Рефлеx“ коју је 2000. године финансирала Европска унија и која је у трајању од 4 године испитивала ефекат зрачења на људским добровољцима и дошла до једнако забрињавајућих закључака. Да не помињемо опасност коју стубови далековода собом носе, независно од самог зрачења. Пролазак испод стубова далековода високо је ризичан због потенцијалног струјног удара или удара грома. 23. јула 2010. године два високонапонска вода далековода откачила су се у насељу Мали мокри луг. Каблови су пали преко крова куће испод и у додиру са земљом створили тзв. „волтни лук“ чији се блесак видео у кругу од неколико километара. 26. јуна 2014. године ЕМС је на свом сајту објавио вест да је олујно невреме срушило укупно 10 далеководних стубова у близини Лазаревца.
Када се узме у обзир да се у случају Винче стубови далековода налазе поред основне школе и вртића са укупно преко 3000 деце, опасност је тиме много већа.
И сам Закон о заштити од нејонизујућих зрачења из 2009. године у члану 3, став 1, јасно прописује начело забране излагања нејонизујућим зрачењима изнад прописане границе, као и уопште свако непотребно излагање овој врсти зрачења. У случају далековода у Винчи излагање на хиљаде људи и деце заиста јесте непотребно, с обзиром на то да постоје чак две могуће трасе за измештање спорног далековода на којима нико не би био директно угрожен. Прва алтернатива је градња уз Дунав са панчевачке стране, у ком случају би каблови далековода прешли Дунав и вратили се на винчанску страну поред депоније и надаље директно на трафо станицу Београд 20 у Миријеву. Друга алтернатива подразумева измештање локације градње само 800 метара ниже од садашње трасе у Винчи на локацију која представља тзв. „брисани простор“ без иједног стамбеног објекта.
Идеја градње далековода по Урбанистичком плану изграђеном пре 27 година, у граду који се стално шири, у сукобу је са здравим разумом.
ГЛОСА
Винча је једна од општина са највећим природним прираштајем у Србији. Ко је одобрио да изнад глава више хиљада људи пролази 400 кВ најјачег далековода у Европи? Да ли је то Никола Петровић, директор ЕМС-а, или његов кум Александра Вучића?
Милица Јеремић
Иван Ерцеговчевић
(tabloid)
