Ја сам влас Златокосине косе. Опала сам оног дана када се принц први пут успео до њеног прозора. Издала или пала за љубав – како хоћете, као да је то уопште и битно. Углавном, падох на земљу и осетих да сам слободна. Просух се по пољу као река и презриво гледах ка Сунцу, јер, ја сам влас Златокосине косе. Ооо, јесте дивно бити река, али каква је то река без риба, а какве би то рибе приличиле оваквој реци. Ма какве златне рибице! Знам ја њих! Лево пераје, десно пераје, леђно, репно, и где год да грицнеш испуњава ти жељу, а ако не грицнеш, исто ти испуњава жељу. Није то мој стил. А и досадило ми је мало да будем река. Зато сам одлучила да будем нит. То је више у мојој природи. Пауци од мене изаткаше мрежу. Скоро да мноме прекрише цело небо, а ипак је било на земљи светлије него икада. Не, не због Сунца. Оно је ту било као неки једваприметни драгуљчић. Ништа посебно. Сви су се дивили мени. Јер, ја сам влас Златокосине косе. Али ипак, напорно је било бити тако уплетен. Треба бити савијен цео дан. Већ су почела да ме боле леђа и досадило ми је да будем нит. Отплетем се и одем. Не могу ни да замислим како су створења поднела нестанак ове сјајне мреже, јер, ипак, ја сам влас Златокосине косе, умем страшно да недостајем, али шта да им радим, не постојим ја због њих. Онда одлучим да легнем под дрво да се одморим, да попричам мало са вама, али утом схватим да бих могла мало да будем дрво. Зашто да не, па и ја имам корен, и то какав! Тако се ја засадим и издужим и надвисим сва дрвета. О како сам само дивна! Од свег тог задовољства почнем да цветам! И цветам, цветам, разлистам се на стотине грана и пупољака и гле – нестаде моја лепота. Још ми је оно љубоморно Сунце спржило крајеве! Ооо, боље да сам била травка, али оне су тако ниске. Схватим да су ова занимања била бесмислица и чврсто одлучим да никада више нећу бити дрво. Кренем у Златокосин замак, ја сам ипак влас Златокосине косе. Обавијем се око замка као бршљан. Ма не као бршљан, немам ја никакве везе са биљкама! Само се обавијем као влас Златокосине косе. Помислим да бих могла да јој кажем како сам пострадала у борби за љубав и ево сад се храбро враћам након свих мука и како ми је потребно само мало неге да повратим пређашњу лепоту. Кад боље размислим, боље да не кажем ништа. Спремим један блистави осмех, погледам кроз прозор, кад оно Златокоса више није тамо. Сад чекам крај замка. Знам, вратиће се по мене. Да убијем време, причам вам. Шта мислите да постанем златни змај који чува замак? Тако ће Златокоса брже чути вести о мени и сетиће ме се! Ооо, боље не.
Адријана Ранковић
(приредила : Анамарија Миловановић)
Свако неовлашћено копирање, монтирање и јавно извођење без сагласности аутора, најстроже је забрањено и кажњиво по закону.
