Мушко и женско – створи их
Соба се окретала нада мном и киселина ми се скупљала у устима. Покушала сам да лежим, али је трепераво светло појачавало бол у глави и брже смењивало слике моје прошлости. О, како сам желела да их исповраћам из себе, да избришем свако сећање, сваки лик у огледалу. Одвукла сам се до прекидача, али је и угашено светло треперило док сам се пљускала водом по лицу и посматрала свој ружни одраз. Тако сам последњи пут родила. Стојећи. Лицем у лице себи.
Немојте мислити да сам неискусна породиља. Рођена сам у шуми, оној истој коју ноћима сањате и која вам тако открива путеве којима стижете до ње. Тамо је река, сачињена од моје плодове воде. Годинама су жене, моје мајке и сестре, проливале ту своју воду и крв, рађајући нас. А ви, привучени мирисом наше утробе, газите по вилинским, материнским рекама. И заувек остајете заробљени. Једини облик вашег каснијег постојања је могућност да вас поново родим, ако сте довољно добри. Јер, све лепо сам ја родила. У другом случају ме можете оплодити. Перем руке од ваших нараштаја.
– Сада си родила себе, Гертруда.
Тај глас је мој последњи плод и мој први пораз. Не признајем да је он ја, иако то упорно тврди ноћима у којима ме силује, бледо зурећи у мене. Плашим га се, плашим се његовог подсећања на дане када смо били једно. Ти дани не постоје и та смешна представа мушкарца никада није могла да буде ја. Ко сноси одговорност за његово рађање?
– Ти, Луција. Сећаш ли се када си била део мене и када сам те посматрао на балкону?
Дух као ја никада није био део. Просто, одувек сам била ја цела, ја савршена. Она сам која нема детињство, која нема пут развитка. Рођена сам дуге косе, крупних усана и једрих груди. Њима сам вас дојила. Као таква, шта ћу вам на балкону? Зар није моја икона којој сте одузели живот једнака као и ваш сан о шуми? У оба случаја ме имате само делом, док сањате и гледате на горе.
– Ако ја нисам ти, како знам твоја имена? Када си била Невена, певао сам песму о теби. Играла си гола око река са својим сестрама. Плакала си јер су оне имале лепше груди.
Мој одраз у огледалу има неколико приказа, што је могуће јер сам ја исто што и моје сестре. Наравно да сте о нама највише певали, то је била једина ствар која вам је преостала након дављења у нашим водама. Чак и онда када сте нас узимали и водили у градове, нисте нас за себе везали никаквом пупчаном врпцом. Саме смо вас одабрале, сама сам те одабрала, јер ја то могу. Ја сам она из чијег се избора рађа свет.
– Опет лажеш, Сунчице. Чак и када бих признао да све почива на твом избору, како бих онда оправдао своју смрт твојом руком? Била си бесна што сам те оставио.
Када сте нас довели у градове, добиле смо нова имена. Ново име у вашем свету значи нови идентитет. Таква игра идентитета нас је, наравно, натерала да се одвојимо. Ипак, саме нисмо биле слабије, јер смо знале сваку вашу ману. И даље сте жудно јурили за нама водећи нас својим домовима. Како сте само били глупи када сте нас упознавали са пријатељима! Сви сте међусобно знали да не умете да објасните снагу и жеђ коју вам истовремено дајемо. Онда је опет следила неисцрпна инспирација о нашем лику, коси, уснама, сликали сте нас на узвишеним портретима, стварали нас у дрвету и мермеру. И увек сте једно заборављали – ми смо те које одлазе, увек одлазе. Некад другоме, а на крају, увек себи, односно сестрама. И стварно не знам зашто и даље започињете игру са нама када вам коначна смрт од наше руке увек следи.
– Обећао сам да ћу доћи. Зашто ми ниси веровала?
Моја плућа могу да продишу сав ваздух овога света, а моје срце да препумпа сву крв. То је зато што имам два срца. Такав терет не може нико да подигне. Била сам девојчица и још сам имала мајку када сам први пут пала. Није пришла да ми помогне да устанем, говорила је непрестано – колико имаш срца, толико и живиш. Узалуд сам плакала и молила је. Ништа. Онда сам се продрала, у инат њој, иако сам знала да се нико неће одазвати (јер такво је правило шуме) – Тааатааа! Тааатааа!
– Не бисмо никад пали да се ниси саплела. Али због мене ниси успела да устанеш.
Родила сам дете сваком мушкарцу. И сваког мушкарца сам ја родила. У свеукупном кругу рађања, најчудније је што се не сећам свог. Мајка никад није причала о томе, понављајући ми да имам два срца и да ћу толико и живети.
– Мене си родила лицем у лице. Зато си слабија.
Уморна сам од рађања. Све чешће ми се соба врти у круг, све теже подносим нови живот. Вратила бих се да играм коло са сестрама. Имам баш лепе бокове и лепе груди. Стомак ми је као девојчин – не види се пора нових живота које сам дала. И даље могу да им се вратим. А када одиграм коло са њима, родила бих се поново. И све би било исто до оног пада, када сам се продрала у инат мајци. Ако опет не бих могла да устанем, затражила бих да се изнова родим. Да се рађам и да рађам све док не устанем. Или док се не родим са једним срцем, а друго буде смештено тамо где треба.
– Зар теби и даље није јасно зашто си мене родила?
Јер, није добро да је човек сам.
Анамарија Миловановић
Свако неовлашћено копирање, монтирање и јавно извођење без сагласности аутора насјтроже је забрањено и кажњиво по закону.
