Арапска компанија, “Belgrade waterfront capital investments”, уплатом од само 22.000 евра постала је власница 68 одсто предузећа “Београд на води”. Уговор о “Београду на води”, који је на удару оштрих критика грађана и стручне јавности, склопљен је уз одсуство конкуренције и још није објављен, упркос томе што власт стално обмањује грађане да ће са њега скинути вео тајности.
Тајност уговора по дефиницији рађа сумње о корупцији, а у случају овог пројекта, као и других скорашњих дилова власти са страним приватним компанијама, такве сумње се умножавају, при чему нису ретки ни они који тврде да су и доказане.
Саша Радуловић, бивши министар привреде и челник Удружења “Доста је било” за РСЕ каже да се у случају пројекта “Београд на води”, али и других државних аранжмана са арапским компанијама, већ може говорити о доказаној корупцији.
“Након објаве Агенције за привредне регистре да је арапска компанија уложила само 22.000 евра и постала власник 68 одсто ‘Београда на води’, видимо како је спремљена ова велика корупција у врху Владе Србије, која у корист једног великог инвеститора даје највреднију земљу у Београду. Та земља је вредна милијарде евра – ради се о хектарима земљишта на идеалној локацији. Прва ствар која је била катастрофално погрешна је што то уопште није рађено по урбанистичком плану него је дато једном страном инвеститору да одлучи шта ће ту да се гради, па је Вучић кренуо са тим да ће бити инвестиција од три милијарде евра, па се то свело на 300 милиона, па на 150 милиона, да би на крају испало да за 22.000 евра Арапи добијају 68 посто компаније ‘Београд на води’, добијају земљиште којим могу да располажу и на коме могу да граде, док држава Србија плаћа комплетно инфраструктурно опремање, што кошта стотине милиона евра. Ово је невиђени пример корупције у Србији”, каже 
Радуловић и додаје да је слично урађено и са земљом у Бачкој, где је држава Србија заједно са арапском компанијом “Ал Равафед” направила заједничку компанију која је купила бачку земљу испод цене – 7.000 евра по хектару – при чему је држава Србија власник 20, а Арапи 80 одсто иако су инвестирали само 80.000 евра, дакле, нешто више него што су инвестирали у ‘Београд на води’.
“У том читавом послу је питање шта ће нам Арапи. Ја сам био пет месеци у Министарству привреде и ниједног Арапина нисам упознао, што ме наводи на то да се можда не ради о арапским него о неким другим, можда нашим, парама које се перу преко Емирата. Овај пример ‘Београда на води’ је наставак те исте политике где разни Вучићеви пријатељи долазе до највредније имовине. Видели сте и повлачење закона о продаји државних некретнина, до којих је такође требало да дођу неки страначки људи који су потписали уговоре о закупу у последњих годину дана. Имамо и покушај да се пољопривредна земља у Војводини да великим корпорацијама – 30 одсто државне земље, директном погодбом, тајним диловима између Владе и великих инвеститора – значи, на делу је једна велика распродаја Србије, пљачкашке приватизације се практично сад завршавају. Ми имамо потпуни распад Србије и премијера који лаже и обмањује грађане Србије преко телевизије, који говори о томе како нам буџет добро стоји, како су финансије у реду. У ствари, повећава цену струје како би тиме демагошки пред изборе платио мизерни раст пензија од један до два посто.
Дакле, ‘Београд на води’ је део читаве те позоришне представе и заиста је крајње време да грађани то препознају и да зауставимо ову распродају Србије”, каже Радуловић.
А прича власти о објављивањууговора о “Београду на води” показала се и као серија обмана грађана. Београдски градоначелник Синиша Мали прво је најавио да ће уговор бити објављен чим буде потписан. Крај априла је одавно прошао, али то се није догодило. Затим је Мали обећао да ће уговор бити доступан јавности одмах после завршетка две-три правне радње, једна од којих је била подношење уговора Комисији за заштиту конкуренције, која га мора одобрити како би постао правоснажан. Немања Ненадић, програмски директор Транспарентности Србија, каже, међутим, да је то био само изговор.
“То је потпуно нерелевантно тело да одлучује о објављивању уговора зато што не може да мења ниједно слово у њему; дакле, ако постоји воља уговорних страна да се уговор објави, то се могло учинити одмах. Један проблем је то што уговор није јаван, али, наравно, далеко већи проблем је то што се до уговора дошло у поступку без надментања, те тако шта год да у њему пише никада нећемо сазнати да ли је могло боље”.
Синиша Мали је потом помињао да ће уговор бити обелодањен након доношења одлуке о докапитализацији и након што Комисија Министарства финансија за контролу државне помоћи одобри пројекат. То тело је донело решење крајем јула месеца, али – уговор ни тада није угледао светло дана.
Ненадић, међутим, открива да је Транспарентност Србија недавно од Комисије за заштиту конкуренције добила занимљиву информацију у вези са пројектом “Београд на води”.
“То је информација да се државни правобранилац обраћао Комисији за заштиту конкуренције захтевом да се одреди поверљивост свих података који се тичу уговора о ‘Београду на води’ и још неких аранжмана који су закључивани у последње време. Ми смо до те информације дошли тражећи нешто сасвим друго, тражећи, наиме,уговор о управљању смедеревском Железаром. Тај уговор нисмо добили иако је Повереник за информације од јавног значаја наложио да нам се достави, тако да је сада у току поступак извршења са наплатом новца од Министарства привреде. Имамо, дакле, ситуацију где једна државна институција тражи одређивање тајности података из својих економских уговора са страним партнерима и то онда одобрава друга државна институција – Комисија за заштиту конкуренције. А све се то дешава по једном врло необичном члану Закона о заштити конкуренције који де факто има за циљ да анулира Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Међутим, Закон о приступу информацијама има предност, као системски закон у тој области”, каже Ненадић.
Радомир Лазовић из Иницијативе “Не да(ви)мо Београд” за РСЕ каже да има доста индиција да је уговор о “Београду на води” једна велика превара.
“Имамо сада податак о уплати 22.000 евра, уместо три милијарде и сто педесет милиона на почетку приче најављених јавности. А сада још сазнајемо да држава тражи заштиту интереса инвеститора тиме што тражи да се уговор не објављује. Мислим да је пре свега битан интерес грађана, да сазнамо тачно шта се дешава, ко сноси ризике, чијм новцем ће се тај пројекат градити, које су фазе пројекта, рокови – дакле, све оно што би неки уговор о нормалној пословној сарадњи морао да садржи. У интересу јавности је да то сазна што пре. Оно што је још јако занимљиво јесте да је постављање камена-темељца најављено за средину или крај септембра. Биће заиста изругивање јавности уколико се тај камен-темељац постави пре него што се уговор објави. Мислим да то не смемо никако да дозволимо”, каже Лазовић.
Нова власт, упркос свему, наставља добро уходану праксу скривања уговора о пројектима које плаћа новцем пореских обвезника, не обазирући се уопште на то да грађани имају право да знају како они које су изабрали троше њихов новац.
