Србија. Земља у којој се квалитет не трпи. Земља у којој је јефтино постало скупо а добро оцењено као лоше. Земља која ти не даје могућности. Земља која је у мраку. Земља из које желиш да одеш или да бар они које волиш оду што даље од ње.
Земља апсурда и суровости.
Скаредна хумореска лошег писца, покушаја комичара.
Земља у којој једино чудо може да те спасе.
Није само данас дан жалости. Скоро сваки је. Објективно, када је прошао дан последњих година а да нисте прочитали неки хорор у црној хроници?
Осим тога, да ли сте покушали да ставите на папир најосновније животне трошкове а са друге стране месечна примања ако их уопште имате?
Видите разлику, односно, погледајте минус. Онда крећемо у задуживања, као и сви остали поштени и вредни људи који се не баве криминалом. Дижемо кредите, узимамо дозвољене минусе, позајмљујемо се, продајемо све што можемо да се само прехранимо.
На другој страни онај необразовани људски талог, оно дно са куповним дипломама, огрезло у крупном или ситном криминалу- ужива.
Мизерије у људском облику, полтрони, преваранти и лажови живе лепо у овој Србији.
Шта да кажем деци?
Коју страну да одаберу?
Да ли ће ме проклињати што их учим правим животним вредностима? Да ли ће ме мрзети што им усађујем људскост, осећај за правду и истину?
У оваквој земљи то су особине које се не поштују.
У оваквој земљи пролазе само они непоштени, лоши. То су они најгори из наших одељења из школе, то су они са којима ми, добри ђаци нисмо хтели да стојимо ни на одмору.
То су они што сада, мене, српкињу чије је кумство вековима старо, нагоне на размишљање да децу усмеравам да беже одавде. Да иду тамо где још није поремећен систем правих вредности.
Тренутно владају такви. Свуда. У свим порама. На руководећим местима, од шефа обезбеђења до шефа кабинета. А народ, као да је колективно лоботомиран.
И нема везе. Растегнућемо један ‘лебац на два дана, пусти ,,Пинкове звезде“ и навијај за ону малу што врти дупетом. Узми пластичну флашу пива и натежи пред ружичастом телевизијом. И све је тако као што кажу ови са телевизије. И биће боље за коју годину, деценију или век. Биће боље.
Знате шта? Ја бирам квалитет. Ја бирам добре људе, само, све их је мање овде, одлазе ми из ове земље и говоре да одем и ја.
Не могу, на жалост.
У земљи Србији ако би покушала да одем са мојој децом заувек одавде, била би осуђена за међународну отмицу.
Зато трпим. Не ћутим али трпим. Говорим о свим олошима који нас системски уништавају. И учим моју децу. Учим их поштењу, труду, раду и љубави.
И учим их да оду одавде. Чим довољно порасту да оду одавде и буду срећни.
Јер ова Србија каква је данас не трпи памет и не трпи част.
А била је ово једном лепа земља на брдовитом Балкану…
Харијета Ухода
