Евидентно је да на политичкој сцени има, до сада, три доказана става, и три доследности.
На првом месту СНС на челу са својим чланом председништва Александром Вучићем доследна је у покушајима да навуче опозицију и да је разједини, а новина у том труду је подршка која је дошла од Америчког амбасадора који је „само“ рекао да Америка не подржава бојкот. Та изјава је разбила српску опозицију.
На другом месту је Ивица Дачић који је доследан у пратњи Вучића, и Вучевићеве матичне странке СНС, свестан да је рејтинг СПС због те подршке, на предходним изборима, значајно опао и да СПС не би могао самостално да пређе ни ових минималних 3%.
Треће, и на моје велико изненађење, је део опозиције, онај главни део, Ђилас са ССП, Јовановић са Новом ДСС и ПОКС на челу са Михајиловићем, који је остао доследан и није поклекнуо пред „скромном“ подршком коју је Вучић добио од амбасадора САД.
Ови што до јуче нису хтели на изборе све док није стигла опомена са „Брда“ (читај на Енглеском) одлучили су да „Бирам борбу“. Парола „бирам борбу“ није ништа друго до бекства од великог брата ССП. Указала им се прилика да освоје сами део неког колача и да се прикажу као парламентарни, како у граду, тако и по општинама. То што ће их СНС растурити на узборима, то они не виде. Када буду увидели, биће касно. Не схватају да прихватањем и изласком на ове изборе Вучићу се даје шанса да се извуче од оптужби за „крађу“ на децембарским изборима и да релаксира политичку ситуацију у Београду.
Вучића ништа посебно не интересују општине, нити општинске власти, али зна да ни једна од странака које излазе на изборе нема развијену општинску инфраструктуру и да ће их он на том нивоу убедљивои поразити без обзира на кадровску структуру коју је до сада имао или коју промовише на листама. Њему су људи по општинама као пијуни у шаху. Често се гурају само да би били жртвовани а то жртвовање им надокнађује одрешеним рукама и недодирљивосту у периоду вршења локалне власти. Вучић зна да се избори у Београду не добијају у кругу двојке. Вучић зна да му је највећи противник Ђилас и коалиција Србија против насиља. Због свих тих сазнања, Вучић је понудио све могуће варијанте и снижења критеријума како би сваки појединац, или група, видели своју шансу и како би се дрзнули да изађу на изборе. Одавно је скинуо цензус са 5% на 3%. Смањио је квоте за кандидатуре. За град са 10000 потписа смањио је на 3000 а за општине је смањио за око 30%. За Гроцку је накада било потребно 1150 потписа за кандидатуру, а сада 800. И то многе групације појединачно не могу да сакупе а сви би хтели власт.
Све је учинио да се мали залете, и да мали прихвате да буду институционалне марионете. Да се пред огледалом осете велики а то што њему дају кредибилитет насупрот свега што су до сада говорили или што су до сада радили, то нема везе. Важно је ући у некакав парламент, у некакву скупштину. Нема везе што су искористили ПроГлас и митинге са којих је поручивано да се издржи у доследности у смени режима .Нема везе што су се многе јавне личности експонирале у жељи да , њима, „опортунистима“, дају подршку. То нема везе.
Разумем оне који нису били до сада део неке коалиције или нису били део неке заједничке борбе али су имали неки свој циљ. Разумем њих јер они нису део ни једне приче а хоће да кроз институције да дају свој допринос. На децембарским изборима нису припадали ни једнима а нису припадали ни другима, али како да разумем Алексића? Деловао је чврсто и доследно, али је у трку окренуо ћурак и придружио се коалицији која се састоји од оних који сами, појединачно, не могу да сакупе ни 0,5% гласова. Наравно изузимам ДС јер су они на 2%. Сви заједно ће сакупити 8% -10%. Довољно за 10-15 одборничких мандата у скупштини града а Вучић ће покупити све остало. На локалу ове групације и не постоје у озбиљном облику. На евентуалним локалним изборима у Гроцкој не видим да имају некакве шансе да окрње власт. Мандати које би узели само би били кап у мору одборничких места које је освојио СНС.
Коалиција око СНС, на челу са чланом председништва те странка и актуелним председником Србије Александром Вучићем, као носиоцем изборне листе, растуриће ове „бледе“ коалиције и однети убедљиву победу у Београду. Наравно и у свим градским и приградским општинама.
Шта ће бити ако грађани препознају ову „издају“? Шта ће бити ако Београђани буду бојкотовали изборе? Шта ће бити ако ПроГлас позове на бојкот? Шта ће бити ако не изађе ни 50% јер реално ССП (Ђилас) , Нова ДСС (Милош Јовановић) и ПОКС( Михаиловић) могу да повуку много преко 10 % од оних који би иначе изашли на изборе. Постоје и озбиљне индиције да су гласачи СПС овога пита подељени и доста скептични према овој коалицији. Постоји могућност да један део њих овога пута, или прескоче гласање, или свој глас дају некоме другом.
Шта ће бити ако се општински избори одложе за јесен а градски се понове заједно са њима? Ко ће онда са ким и са којим образом ће наступасти?
Честитам онима који су омогућили да се ова фарса од избора доведе до легитимитета и легалитета.
Србији је памет одувек недостајала али насупрот томе глупости има у изобиљу.
Горан Пекарски
