Када су њих двоје пребачени у Београд у привремен смештај, Милан ми је рекао да Јела не може да спава. Организовао сам да одмах буду примљени у здравствену установу како би добили неопходну терапију и лечење. Данас, пуне три године након преживљеног напада, Јела Дељанин живи уз помоћ терапије која ипак није успела да отклони страх изазван траумом пожара који је преживела са Миланом. Стрес је очито толико велики да ни медикаменти не помажу.
Не знам да ли сам у праву, али све чешће помишљам да би Јела можда почела нормално да спава када би се отклонили узроци преживљеног страха. Предуслов свеобухватног лечења је да се лечи и узрок, а не само последица. Такво лечење било би интегрално и не би се заснивало искључиво на хемији која ће вас успавати или произвести неку другу врсту компензације за неспавање.
Од самог почетка, целокупна медијска заједница била је узрујана злочином у Гроцкој и првим корацима у истрази, као и одлукама надлежног тужиоца. Ми, који смо у том тренутку били активни у Сталној радној групи за безбедност новинара, свакога дана смо тражили састанке како би директно разговарали са надлежнима у полицији и тужилаштву. Током тог процеса, постепено је стицано поверење и веома брзо су се видели резултати истраге. Упоредо се одвијала драма везана за упад у привремени боравак у којем су били смештени Милан и Јела. Било је то додатно узнемирење, она кап која је, у психичком смислу, прелила чашу.
Делимично олакшање донели су оптужница и сам почетак суђења, који пак доноси нове, неочекиване изазове. Од самог почетка суђења, адвокати одбране су бахато опструирали процес. Оптужени су се понашали као сигурни победници. Део те стратегије је нова, додатна виктимизација Милана и Јеле, овога пута у просторијама суда. Јавља се осећај као да подметнути пожар у њиховој кући не само да није угашен, већ се додатно разгорева. На жртве се током рочишта неоправдано и неочекивано сваљује додатна кривица и нови ниво неправде. Проактивни тужилац, солидарност колега, као и судија који је настојао да часно води суђење нису могли да отклоне, онемогуће и сузбију константну опструкцију и бахатост оптужених и њихових бранилаца.
Преживљена траума Јеле Дељанин се таквим понашањем усложњава, нова узнемиравања подстичу страх и уместо установљавања правде за жртве, већ током суђења добијамо осећај нове угрожености.
Треба разјаснити да полицијска заштита коју је Милана Јовановића имао, није истовремено заштита и за Јелу. Из сопственог искуства могу да посведочим да често таква заштита не ствара осећај заштићености, већ само ограничава кретање. Када сте под заштитом каква се практикује у нашој држави, не напушта вас осећај да они који вас чувају тешко могу да вам помогну ако неко хоће нешто нажао да вам уради. Лично сам шест година био под 24-сатном полицијском заштитом и то је оставило трајне последице на моју породицу и мене. Зато када сви погледамо уназад – не можемо а да не размишљамо о изгубљеном времену и трајним ожиљцима насталим током шестогодишњег периода.
И за Јелу и Милана та врста заштите била је само нека врста компензације за неке ефекте преживљене трауме. Као, нешто је учињено, неко мисли на нас, нисмо сами – јер се често чувари сроде са ониме кога чувају. И даље сам са некима из обезбеђења у контакту, као са породицом пријатеља.
Бранкица Станковић је и дуже од мене била под полицијском заштитом, и верујем да као новинарка, и као мајка детета о којем сама води бригу уз свакодневну опасност по сопствени живот, може да напише најмање још једну књигу о сопственим осећањима током тог периода.
Зато је веома важно да сагледамо такав живот и из угла жртава. Све ће нам бити много јасније ако смогнемо снаге и покушамо да станемо у ципеле Јеле Дељанин. Наш организам је под страшним стресом када неколико ноћи не спавамо како треба. Да не говорим о пуне три године ишчекивања звукова који ће вас упозорити да се приближава нови пироман. Могући нови нападач…
Из свега што смо до сада видели у вези са овим случајем, овај страх је логичан. Потпуно је разумљив и објашњив.
Нажалост, друштво није успело да створи контекст који би Јели и Милану пружио одређен степен мира после свега што су преживели. Такав мир се стиче јасним и неупитним ставом, својеврсним консензусом да ће зло бити осуђено, да ће друштво бити веома наоштрено против починилаца који свакодневно демонстрирају своју природу моћи, да ће жртва бити заштићена, да се то никада никоме неће поново догодити.
Био сам пре две године у мисији решавања проблема које је овој породици направио председник општине Симоновић, првооптужени. Неколико година пре паљења куће, утицао је на то да овај дом буде одсечен са канализације. У присуству Милана Јовановића, цело поподне сам изгубио у убеђивању наследнице Симоновића на месту председнице општине и представника комуналних служби. На крају смо успели да решимо проблем. Када се сетим колико је било тешко решити овај, можда баналан али егзистенцијални проблем, онда можемо да замислимо како је данас Јели и Милану, када им је потпуно јасно да до правде следи додатни, вишегодишњи циклус нове трауматизације коју доноси предстојећи судски процес.
Одмах након паљења куће, Фондација Славко Ћурувија организовала је акцију солидарности приликом које је више стотина колега, новинара и грађана учествовало у прикупљању новца за обнову спаљене куће. Прикупљена је завидна сума која је тада била довољна да се омогући да Јела и Милан оживе некадашњи дом на елементарном нивоу. То је била половина суме која се касније појавила као процена штете, и то као минималних 4 милиона динара. Та половина није решила ни половину њихових проблема већ један мањи део. Зато би обнова целе куће, као и помоћ у вези са враћањем дугова проистеклих као последица паљевине, могли довести ову породицу на елементарну нулу, бар када је реч о материјалном аспекту.
Предуслов за исплату материјалне штете је да се правоснажно оконча овај процес након чега би Милан и Јела могли да покрену тужбу за надокнаду штете, што ће такође потрајати неко време…
То је још бар 5 бесаних година за Јелу. Питање је да ли ће се сан и после тог периода вратити. Зато нико од нас не сме спавати са неким другим осећајем, осим овог да постоје људи у нашој земљи који не могу да спавају због страха. И да се зна да се тај осећај неће завршити сутра прекосутра већ тек, можда, за неколико година. Или никад.
До сада у тексту нисам поменуо људско достојанство. Оно о чему сам писао је нешто што је у категоријама модерног света двадесет првог века испод граница поимања елементарног људског достојанства. Милан и Јела су једноставно гурнути испод цивилизацијског прага када је реч о достојанству, оног везаног за право на живот, па све до егзистенцијалних питања.
Успео сам да се изборим на Радној групи за безбедност и заштиту новинара да приоритетно прикупимо 2.5 милиона динара у наредних месец дана, чиме би се решио минимум егзистенцијалних проблема жртава, без очеквања да ће то значити и сан за Јелу. Али, за неки почетак излечења је неопходно начинити овај важан корак. Не само због Јеле, ми морамо тражити излечење система у којем имамо хроничну несаницу…
Циљ су институције које имају неке везе са решавањем овог случаја, а не масовна акција солидарности какву смо већ имали у организацији Фондације Славко Ћурувија. Грађанска и професионална солидарност је већ положила испит, сада то морају институције.
У овом тренутку, минимум за наше људско достојанство је да се кућа Милана и Јеле доведе у стање које су они до пре три године поимали као свој дом. Без обзира када ће се правним путем надокнадити штета која је после свега на веома дугом штапу.
Овај аспект морају да сагледају како судство тако и сви који персонификују систем. Како људима вратити веру у правду и праведност? То треба да постане приоритет. Ако тога не буде, многи неће спавати. Не само Јела.
Празници представљају време које проводимо са најдражима, време које је кулминација онога што смо радили претходне године, али и некакво смиривање и свођење рачуна. Тешко је препустити се неком личном миру, спокоју, осврнути се уназад на резултате и унапред на планове када знате да близу вас постоје људи који због страха годинама не спавају.
За миран сан Јеле, Милана, девојака и жена које #nisuprijavile и свих оних које мори неправда коју су доживели – разумевање, солидарност и љубав…
