У прошлој години на тржишту рада настављено је кубурење са радном снагом, посебно у занатским занимањима, показује истраживање Инфостуда, преноси Данас.
Дефицит занатлија одразио се и на њихове плате, па су рецимо највишу просечну зараду остваривали лимари са 176.000 динара, док су возачи имали просечну плату од 120.000 динара, преноси Данас.
Осим њих, највећа потреба се осећала и за фризерима, зидарима, аутолимарима, лимарима, армирачима, пекарима, металостругарима, месарима, козметичарима, водоинсталатерима и куварима.
Према речима Ђокице Јовановића, социолога и универзитетског професора у пензији, за тим занимањима постоји видљива, осетна, конкретна потреба, а наше друштво је сведено на ниво елементарних потреба.
„Често чујемо: Само да није рата и да има хлеба. Просто не смеш да питаш људе да ли имају новца за одлазак у позориште и куповину књиге, и када су то последњи пут урадили. И шта ће онда таквом друштву социолог или филозоф? То се у науци зове диктатура над потребама. Наше дуално образовање је индикатор таквог стања – прво смо свели потребе на елементарне, а онда направили школу да подржава те потребе преко таквог образовања. Из актуелних ‘занатских’ школа је избачено све што се односи на хуманистичко образовање. И онда је нормално да нема потенцијала за побуну, која подразумева мисаони процес. Како да неко покрене побуну кад и не зна шта је то? И ма колико разумео просветне раднике, веома сам киван на њих, јер су управо они пристали да нам се кроз такво образовање ‘сакате’ деца“, поручује Јовановић.
Он додаје да су многи заборавили да раније није било тако.
„У занатским школама се учило и нешто од хуманистичких наука, и бар елементарне ствари о томе где живимо. Позоришта су ишла у фабрике, а иоле већа фабрика је имала сале у којима су гостовале и врхунске позоришне и оперске представе. Фабрике су имале своје библиотеке, фабричке листове у којима су радници, ако ништа друго, могли да прочитају коју позоришну представу или филм могу да погледају. Села су имала своје домове културе и библиотеке. Али, од таквих фабрика и села сада смо спали на Задругу и Пинк. Наше друштвене потребе су сведене на минимум“, закључује он.
Небојша Атанацковић, привредник и почасни председник Уније послодаваца, истиче да резултати истраживања нису изненађење.
„Најцењеније и најскупље је нешто чега нема довољно, а ту спадају сва занатска занимања која ми не успевамо да одржимо на нивоу потребног броја већ годинама. Један део проблема тиче се негативног демографског тренда који је код нас присутан десетинама година. Мали број људи стасава за занатске послове, а добар део њих се даље одлије ка Западној Европи. И друго, наша привреда није у стању да конкурише оним могућностима плаћања зарада које има Западна Европа“, сматра он.
С друге стране, Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката, напомиње и да просветни систем дестимулише занатство.
„Када имате просветни систем који дестимулише занате и кроз систем плаћања и награђивања, онда те струке постају тражене, односно дефицитарне на тржишту. О томе нико не прича, али највећи одлив радника из Србије у Европску унију био је управо тих занатских струка. Када имате мањак радне снаге нормално је да и цене тих услуга иду у бесконачно што се нама данас дешава“, каже она.
Да је одлив у иностранство један од главних разлога мањка занатлија у Србији каже и Жељко Веселиновић, председник синдиката Слога.
„То су занимања која су некада била, условно речено, резервисана за ‘најгоре ђаке’. А данас, с обзиром да, просто, немамо тих мајстора, да ли су мајстори отишли у иностранство или имају доста посла, поготово ти који се тичу аутомобила, то су, могу рећи, најплаћенија занимања, али и најдефицитарнија. Тако да долазимо до једне ситуације, да просто нема квалитетне радне снаге у смислу да су то дефицитарни кадрови, и да једноставно сви који то знају да раде, вероватно, по мени, су отишли у иностранство“, закључује он
Shutterstock/Standret
